Недеља

напредује, чисто прави јевропски град, али би, рече, још више волио, да је повише србаст, онако мало србастији но што му се чини. — Е, мој господине, на ударцу је са свију страна, пак згодан за свакога, тамо горе по свијету одавна већ тескоба, а Биоград, боме, бјеше неначет, ширине бјеше до миле воље, пак је и сада има довољане — упаде му у ријеч. — Тако је, сасвијем је тако. Сад више нема ништа далеко; лађе, железнине доносе и односе брзо као на крилима. Свијет иде, тражи, пак, где нађе згодно, застаје и лаћа се посала, утркује се. Ето ја, свега за два дана прејурио сам, да се не може вјеровати, и кад би прије некијех година рекао смијали би се и не би вјеровали. Тако у разговору, не хитајући, стигоше у крајње улице, гдје странац застаде, пак се окрену на све стране тражећи нечега. — Ев' ово ми је све непознато, све ново, пак гледам да се сјетим, како му ту бјеше за мога детињства. — Све је то, господине, што видиш никло ка из воде за годину-две, а сиротиња прогледа мало, јер избјеже вражију скупоћу унутра. — Јест, јест, сјећам се добро ; ту бјеше пољана, широка пољана, гдје смо се збииали из свију крајева, те играли по цио дац, а бјеше нам најмилије мјесто, јер смо далеко од очију и родитеља и учитеља. — Ево и мога двора, само те молим, сагни се мало, — насмија се Перо у шали. Кућица бјеше мала, нова и чиста, чисто и у њој и око ње, па у рогљу поред плота имаде мјеста и за неколико струка зеленила. У соби засјели старији око стола, те уче и раде задаће, а ситнији се играју по дворишту. Утврђени ред, као закон, у томе маломе, као кошница пуноме дому, не смије нико реметити, нити чинити што на своју руку; свако је имало своје одређене послове, за заједницу, који су рађени без поговора са правијем разумијевањем, јер је свако упућено ваљано. Чим су корачили у собу, на свој дјеци могло се примјетити, да им је долазак странца необичан, да нијесу навикли дочекивати походе. Осам душа, осам мушкијех глава воде домаћинство по утврђену реду без

промијене, а Бог је дао да им љекар незна кућу, нити у њу завирује. Старјешина дома на пословима од ранога јутра, а дјеца ко дјеца, старија у школу, ситнија се забављају код куће и чувају је. У оближњијем, пак, кућама све добар народ, те ће по која жена навирити, да их обиђе, нека из сажаљења према дјеци, красној дјеци, без мајке и материне неге, а све из поштовања према стрицу Перу (тако су га сви звали), као најстаријем човјеку у улици а и најстаријем становнику, јер он не мијењаше стана. Задовољан он кућњијем газдом, а овај још више њиме. На позив бабов свако је, по реду старости, пришло те пољубило отмјену госту руку, а зато одмах добило по лијеп дарак, које је вадио из завоја једно по једно. Од тренутка кад га је непознати на улици стигао, Перо је свеудиљ под необичнијем утисцима са неизвјесности, а још јаче, кад заче дјеци давати, не ситне стварчице, какве се обично дјеци даривају, тек да се зарадују, већ комаде лијепе, скупље, пак свакоме према расту: старији добише изврсне шестаре за цртање. рјечнике стране пак редом лијепе мастионице и т. д. до најмањега коме допаде лијепа мала штедионица, у којој већ звече неке паре. Ако је Перо могао и умио кад боље пазити, морао је уочити чудну случајност, да незнани пријатељ подијели дарове најтачније како коме доликује, и да је таман толико комада колико дјеце, да ниједан комадић или не дотече или претече. — Хвала ти, господине, али је то, боме, много... — Ништа многога, стриче Перо. Нека се дјеца радују, а њиховој радости ја се веселим... Боже им дај живота и здравља, све ће то бити људи на својему мјесту, а отаџбини треба много ваљанијех синова. Ја сам доста давно упутио се у широки свијет, пак, хвала Богу, добро ми је, врло добро, али никад не заборављам моју домовину, нити ћу је икад заборавити. — Па српске ти вјере господине, видим да си Србин, баш би волио.... — Знам, да вам кажем ко сам и одаклен сам. Немојте ми замјерити, молим вас, све ћу исприповиједати натенане, све редом, није хитања. Добар сам човјек,