Недеља

Страна 22.

Број 9.

бином? И за једним и за другим, али задаје му бола и овај заробљени младић, јер не уме да буде доста паметан. Кадшто му се учини као да то није јава него сан, а напољу непогода је све већа. У хукање ветра мешају се неки чудни узвици и гларови. Бартеку се под шлемом диже коса у вис. Учини му се, да тамо у мрачној, влажној шуми јечи неко и понавља речи: — У нас, у нас, у нас! Бартекр подиђе језа, те удара кундаком о т^е, да би се пробудио и освестио. Поврати му се присебност... Осврте се око себе: осуђеници леже у углу, лампа чкиљи, ветар бесни; све је у реду... Лампа осветљава лице младићево. Мало дечје или девојачко лице. Очи су му у пола склопљене. Узглавље му је гомилица сламе, те изгледа већ као полумртав. Никад Бартек није осећао толике бо лове као сада. Нешто га стеже за грло и он поче да плаче. Међутим старијизаробљеник се окрете с муком на другу страну и рече: — Владек! Лаку ноћ! Наста тајац. Протече читав сат, а Бартеку се учини да је век. Бетар бруји као што брује црквене оргуље. Осуђеници леже мирно, али се у тај мах један од њих двојице нагло диже и рече: — Карло! — Шта је. — Спаваш ли? — Не... — Чуј ме Страх ме је. Кажи шта ћеш ти чинити, али ја ћу да се молим Богу. — Па моли му се! — „Оче наш, иже јеси на небеси..." Јецање прекиде молитву младићеву, али се ипак могу разабрати речи: „...и нек буде воља твоја..." — О Христе Боже мој ! говори Бартек. Не, ово се не може више сносити. Још само мало, па ће морати да викне: — Млади господине, ја сам сељак..., па ће онда кроз прозор у шуму. . нек буде шта буде... И тај мах чуше се у ходнику одмерени кораци. То је патрола и официри.

Страже су смењене. Сутрадан Бартек је од ранога јутра пио и опио се. Прекосутрадан исто тако... ❖ ❖ За тим су постали нови маршеви и нове борбе и са задовољством морам рећи, да је наш јунак дошао опет до равнотеже. Од оне жалосне ноћи само му је омилило пиће мало више, јер је у њему налазио и укуса и — заборава. Иначе у борбама је био још страшнији него до тада. Рат је срастао са њим. 6. Опет је протекло неколико месеца. Беше већ у велико пролеће. У Погњебину су цветале воћке по вртовима, а жита су се зезенила по пољима. Магда је седела пред колибом, љуштила је кромпире, који су били више за стоку но за људе. Да би јамачно бригу растерала, она зажмури и поче танким гласом певати: „О мој Јасмену, ти оде у бој и пишеш ми писма, на које ти и ја писмима одговарам, јер ја сам твоја жена." По дрвећу цвркућу и невају тице,. као да би хтеле, да натпевају Магду, која је погледала час дуж друма, час у пса, како се сунча, час у засејана поља, које је пукло ту пред њезином колибом. У друм је погледала извесно зато, што је он водио ка жељезничкој станици. Бог је тако хтео да она данас није узалуд упирала погледе у том правцу. — Наставиће се. *—

МАРИЈА — АЈ ј ГКЕВ ВЕ М1Т88ЕТ —

Као кад прво пролећње цвеће У ладу шуме хоће да свене, А лаки сефир гране покрене, Тајанствен осмех лицем му леће ; Његово стабло свеже и лако Осећа да се круна отвара, Сва му се сета у радост ствара, Из земље расте и дрхти тако.