Недеља

Страна 2.

Број 9.

одвести у вашу ћелију, где ћете имати прилике да још боље поразмислите о целој овој ствари. Патрижан је отпустио оптуженога с тога тако нагло, што га је исказ његов јако узнемирио. Сведоџба послужитељева може бити од велике важности. Шта му остаје да мисли, ако послужитељ посведочи да је Проспер одиста у његовом присуству затворио банке у касу. — Може ли се веровати да је Проспер подмитио тога слугу ? Чим је оптужени отишао, Патрижан се окрете своме писару. — Реците ми, Сиголе, да није овај послужитељ, на кога се оптужени позива, онај исти Антонин, који није дошао да сведочи, већ је лекарском сведоџбом оправдао свој изостанак ? — Јесте, то је тај исти. — Где седи? — Није више код куће, господин'^, — одговори Сигол — Фанферло ми рече, да му је рана опасна, па је пренесен у болницу. — Врло добро! одмах ћу га испитати. Узмите све, што вам је потребно, па доведите кола. Кривични суд веома је далеко од опште болнице, али Патрижанов кочијаш, који је рачунао на добру напојницу, учинио је ту даљину веома кратком. — Ама, да ли је Антонин још при чистој свести ? питао је судија самога себе. Међу тим у том погледу утешио га је одмах управник болнице, чим су ушли. — Несрећни слуга пао је и разбио колено, трпео је страшне болове, али је ипак био при чистој свести. — Кад тако стоји ствар, господине, рече судија; онда вас молим одведите ме одмах код тог човека, морам га саслушати... Међу тим ако је икако могућно желео бих да се то догоди без сведока. — Не бојте се ; нико вас неће чути. Истина да је соба са четири кревета, али за сад је он сам. — Врло красно! дакле пођимо. Кад је Антонин видео судију и писара, одмах се сетио зашто долазе. — Ах, рече он, ви јамачно долазите због ствари г. Бертомијеве ?... — Тако је.

Патрижан стаде до кревета болесниковог, а Сигол седе за некакав мали сто. — Осећате ли се, пријатељу, довољно снажни, да ми одговарате на питања? — Осећам се. — Јесте ли ви ишли 27. фебруара у банку по оних 350.000 дин. ? — Ја. — У колико сте се сати вратили ? — Мало подоцкан, кад сам изишао из банке морао сам свратити послом и у кредитни завод. Отприлике било је 4 часова кад сам се вратио. — Сећате ли се шта је радио господин Бертоми, кад сте му предали новац? Немојте хитати с одговором, прикупите своје сећање. — Чекајте, молим вас... Прво је пребројао банке, за тим их је поделио у • четири свежња... за тим затворио је касу и... да, тако је... па је отишао!... — Сећате ли се тога поуздано? запита га судија. Патрижанов свечани глас застрашио је мало Антонина. — Сећам ли се поуздано?... запита с очевидном забуном, како да вам кажем.. главу бих смео заложити да је тако, али ипак ко зна... Више се нијс могло дозна.ти од њега. Преплашио се, па се већ осећао чисто компромитован, те за мало што није тргао своју сведоџбу. Ипак зато његов исказ није изгубио ништа од своје важности? У повратку Патрижан рече своме писару: — Ствар је озбиљна, веома озбиљна! VI Гостионица код Арханђела , где се Жипсијева склонила, најбољи је од свију хотела у крају св. Михајла. Ко тачно у напред плаћа полумееечну кирију, тај може насигурно рачунати на добру услугу. Госпођа Александра, која је некад морала бити лепа жена, сада је захватила страшан обим у ширину; око појаса се јако стеже, носи лепе хаљине и воли златне ланчеве. Поглед јој је још пун живости, а зуби су јој бели, али нос јој је, на жалост, мало црвен! А то је отуд, што је од њених страсти и навика, којих је имала безброј у младости, преостала

Ј