Недеља

Страна 12.

Број 10.

Она стаде клицати од радости... — Мој бисер. Каква срећа. А где сте га нашли ? — Код Мулуда бен Саида, одговорих ја наглашујући сваки слог. Тамо сам 'га нашао, али реч вам дајем, да Пижол хвала Богу не зна о томе ништа. Женица зачуђено погледа у мене. — Ни ја не знам ништа, па нећу ни да распитујем за то, рекох ја. То ће остати тајна нас двоје, коју ћу понети и у гроб са собом. Препоручујем се, госпођо!... И не пољубивши је у руку са највећом моралном увређеношћу пођох... Нек зна, да осуђујем и презирем њезино понашање. У пристаништу очекивао ме је мој-пријатељ Пижол. Са таквом ватром сам га загрлио, да се чисто зачудио томе. Јадник !... Кроз један сат већ су се једва виделе обале аденске.

Недавно сам се нашао у Паризу са Пижолом. Ишао је под руку са својом женом. Много су се више волели него пређе. У жениним ушима била су оба црна бисерна зрна. Заједно смо ручали и разуме се поведен је говор и о Адену. — Апропо! рече конзул. Читаву недељу дана смо лупали главу о томе, како си могао да нађеш женино бисерно зрно код онога Мулуда? Држим и сам си се чудио томе? Збуних се и рекох неколико неразумљивих речи : — Замисли само, настави Пижол; мој слуга на чудноват начин је стекао себи нешто узгредне зараде. Продавао је Арапима ону исту воду, у којој се моја жена — купала. Бисерно

зрно пало Је у каду и тако је заједно са водом доспело у кућу бен Саида. Само не знам како јеЈдоспело до тебе? — Па тако, што сам хтео већ да га прогунем, рекох као покајник и погледах у дивну младу женицу. Научни господин убрзо је за тим читао у академији занимљиву расправу о мирисним угљеним слојевима у Адену.

Никола Вучић-ВујиЂ АРТИЛЕРИСКИ КАПЕТАН У ПВНЗИЈИ

МОДНА СЛИКА Детзња пикетека хагвина еа мачкицом од крзна и шешир еа петповим перјем.

У данашњем броју доносимо слику тога јуначкога борца. Доносимо му и слику из онога доба, када је другога рата са својом батеријом заузео био положај на Чегру више Ниша, а и слику његову из садашњега доба, заједно с оним текстом „Успомене", која је на картону била изложена на месту, где је бесмртнн Синђелић са својим ресавским див-јунацима погинуо и коју је погибију српска војска осветила године 1877 и 78. Како су заслуге капетана Николе у сва три наша рата огромне и доступне да буду описани и како је јуначки живот капетана Николе од детињства му необично интересан и занимљив, то ћемо ми у бројевима после овога донети огромну биографију капетан Николину зачињену најзанимљивијим појединостима из некадањега друштвенога живота у староме Београду, као и појединостима из наша три рата, које су појединости иначе мало коме познате.