Недеља

Страна 14.

Број 10.

Из даљине већ се разабира да је: Коњ, на коњу јунак — челенка на глави, И панцир на сунцу пушта му отсјаје, И он као јунак — што га све издаје Сада плахог коња нагло заустави: „У оази овој мислим да сам пута Погрешио давно — па те молим сада : Само то ми кажи, да ми коњ не лута, Јер сам посустао од умора љута; А хтео бих доћи до тврдога града „Сараценске Акре. Моја су је браћа Опколила давно ; они желе само Ослободит' браћу од тешких недаћа —; Ма да се отуда хиљадити враћа, Ја мислим, витеже, да ћеш и ти тамо? „Већ толико време непрестано ићи, И не дати мали одмор души својој Досадно је врло! Па и кад ћу стићи, И пламеног мача за одбрану дићи Потлаченој, тужној, јадној браћи мојој!?" И витеза овог црни оклоп крије, И његово лице сјајни визир скрива, И њему с' на глави перјаница вије, И њему мач љути о бедрима бије И коња му целог црни плашт покрива... И док говораше витез визир скиде, Наруквице смаче; притегнуту јако Коњу узду пусти, да лагано иде; Ал' кад први витез лице, руке виде: Целим својнм телом задрхта полако... Девојачка кожа на рука' се бели А нежнија много на лицу се види, И витез се стресе, а поглед му свели Плану новом ватром, а срце зажели Да давнину буди — па се и застиди... „Што се мене тиче, први витез рече,' Ја сам пошо тамо, ал' с' не журим тако; Ма да за осветом крв у мени тече, Ту преноћим где год стигне вече, И наставим сутра пут са свим полако." Витез други рече: „Чудновато то је Да се не пожуриш — када знадеш пута, Оној земљи тамо, где светиње стоје Умрљане крвљу!! Онај, јунак ко је Неће пустит коња, да му празно лута. „Или, можда срце тамо те не вуче, Где ти тужну браћу Сарацени кољу Па неће освета злобом да се туче?

Ил' се бојиш, да ти рука, кад извуче Шпаду, не задрхти на бојноме пољу?..." „Да сада не идеш, рече витез тада, Тамо где ја идем — Света Места она, Због онаквих речи, што их рече сада Из којих увреда на јунаштво пада —, Ти би познб мача витеза Гастона!" „Али ја те нисам увредити хтео, Рече други витез и визнр натури, Опрости ми онда, што сам био смео Да говорим тако, ал' је укор цео: Зашто онда витез Гастон не пожури?" „Мене љубав мори, чујеш ли витеже, Моје јадно срце на комаде кида Две године како моју душу веже, Са пакленом муком, и сада ме стеже Ко гвоздени ланци замачкога зида..." „Беше поноћ нема, и ведра и блага, Бледи месец већ је умиљато сјао... Испод једне брезе, место где је снага У усхиту пала — чекаше ме драга, Где сам последњи пут у недра јој пао..." „Дакле још те мори!" други витез тада, Ко за се, полако, тужно прошапута Затим гласно рече: „А знадеш ли сада Рећи где зидине стоје тврдог града Сараценске Акре, и знадеш ли пута? „Што се прва види, иза ове горе, На неколко хвати, лежи место једно; Иди! то је Акра — стићи ћеш до зоре На помолу где се Крст и Некрст боре —; Ил' не, ако хоћеш — ић'ћемо заједно?,.." (Наставиће се).

БАРТЕК ПОБЕДИЛАЦ НОВЕЛА Хенрика Сенкијевића (Наставак) У даљини се видела нека прилика. Жена метну руку више очију, али не мога разабрати ко је то, јер су је сунчани зраци засењавали. Једино што се пас трже иза сна, диже главу и поче њушити у оба правца. У исти мах допираху до Магде речи неке непознате песме. Пас скочи и у трку појури у сусрет човеку, који је друмом ишао. Магда чисто пребледе и викну: