Недеља

Број 13.

Страна 5.

забрањивати ништа. Зар ви то не знате, Мадлено ? Мадлена ману руком, као да би порицала оно што Проспор говори. И ко би знао можда је у том гренутку била вољна да каже све, што јој срце притискује као сињи терет. Међу тим паде јој нешто изненадно на ум и она ућута и само узвикну болно: — Боже мој, колике су то патње! Изгледаше као да Поспер није схватио смисао тих речи, — Ваше саучешће долази сувише доцкан, примети Проспер опоро. За мене, пред ким су била отворена небеса, нема више среће, ништа ме не везује за овај худи свет. Ви ми убисте најсветију веру. Осрамоћен од својих противника ево ме где се враћам из затвора и питам се шта ћу сада ? Али узалуд гледам у будућност, за ме нема више никакве наде, ни обећања, ни осмеха. Кад се обазрем око себе не видим ништа друго осимусамњености, срамоте и очајања! — Проспере, брате мој, пријатељу мој, кад бисте знали... — Само једно знам, Мадлена, а то је, да сте ме љубили, да ме сада не љубите и љубио. Ућута. Ишчекивао је на одговор, али Мадлена не рече ништа. Међу тим ову тренутну тишину прекиде нечије горко јецање. Мадленина собарица седела је до пећи и плакала. Мадлена је потпуно заборавила на њу, а Проспер је не беше ни спазио, забављајући се својим јадима. И Проспер је погледа. Ова млада девојка, у оделу собарице из добре куће не беше никоја друга већ Нина Жипсијева.

. - - , ' Ч И ;:

Снимак г. Љубише Валића Крпач кондурџнја (обућар) на улнци у Скопљу

да сам вас Ја вазда

Проспер је занемио од изненађења. Препао се од страховитости свога положаја. Стојао је између две женске, које су имале утицаја на његов живот; између Мадлене, богате наследнице, коју је љубио и која га је одбијала, и несрећне Жипсијеве, која га је љубила, а он њу презирао. Несрећна девојка уверила се сама собом, да њен љубавник прекомерно љуби другу; чула је његове речи и видела га је кад је, обузет грдним боловима срца свога, изустио једну непаметну претњу. Према ономе што је сам трпео, Проспер је лако могао појмити трпљење сироте девојке. Јер не само садашњост већ и прошлост је кињила њу. Колико је морала осећати мржње и понижења у души својој, кад је видела на какву је ниску улогу осуђена због љубави Просперове. Проспер се беше готово запрепастио кад је видео да ова необуздана девојка плаче и јеца, у место да га проклиње и да га оптужује... За време овог одговора Мадлена је прикупила понова сву своју снагу, да би могла изгледати бар привидно мирна. Полако и готово несвесно приђе наслоњачи и узе свој огртач. Кад је полазила, приђе Просперу. — Што сте долазили ? рече му. И вама и мени потребна је сва храброст наша. Ви сте несрдћни, Проспре, али ја сам још несрећнија. Ви имате права да се жалите, а ја не смем ни сузе канути, морам се смешити, ма да ми срце растржу болови. Ви можете тражити утехе од ваших пријатеља, а ја само пред Богом могу открити своје срце. Проспер хтеде нешто одговорити, али му речи изумреше на уснама; он се гушио.