Недеља

Страна 8 Број 13.

ОДВОЈЕНА ОД СРЕЋЕ ОД -Д.ив Дат^Фелеберг с немачког Мих, А. ТодоровиЂ

Било је бурно Бадње вече. Хладан северац фијукаше по живим берлинским улицама. Црни облаци гоњаху се по хорисонту као војска дивљих духова. С времена на време месец се појављиваше, али само за неколико тренутака, тада се, као црни вео превуче преко њега тамно црни облак. Поједине звезде провириваху и светљаху јасно, као златни пламичци кроз тамну ноћ, док и њих не сакри море од облака, које јураше преко њих страховитом брзином. Као иглицама удараше оштри ветар леденим пахуљицама у зацрвенела људска лица. Сваки дах од њих тераше пред собом читав облак паре. Укочени прсти стезаху чвршће пакет, којег бесни северац прећаше, да однесе. Сваки жељно хиташе

дерд ведијмировић потпредседник Државнога Савета (Био је у два маха председнпк министарства и више пута члан радикалних кабинета)

Снимак г. Бор. С. Поповића, капетана Во^ми болнички шатор у Ц.ии±у код Ћеле^^уле

топлој соби, која данас, свечано украшена, мамљаше два пут пријатније.

У отменијем западном делу Берлина тротоари беху мање живи. Зато су јурили екипажи горе, доле; високи прозори осветљаваху белом огледалском светлошћу, као електрична светлост. Тамо и овамо беше већ висока јела украшена упаљеним свећицама и златним, трептавим блистањем. И нехотично се заустављаху погледи мимопролазника; оно увек обилује својом старом дражи, то „Христово дрво!" Са цар Виљемове цркве одјекиваху сад звона, која објављиваху празник човечанству. Високи прозори су јасно осветљени, двери широм отворене, смерни жураху непрестано у „Божју Кућу", да тамо прославе своје Бадње вече! Међу њима и једна висока, витка жгнска прилика, с дугачком бундом и вуненом капицом на глави. Испод капице се, сјајећи, светлуцаше црна коса кроз густи вео. Ветар јој удараше у лице, и као бегајући од његове силе уђе журно у „Божју Кућу". Зачуђено је посматрала око себе. Толико времена није била у ниједну цркву! Бојажљиво застаде доле и подиже вео, на којем се светлуцаху смрзнуте снежне пахуљице. Показа се бледо, занимљиво лице са крупним светлим и над њима, с финим племенито повијеним обрвама, малим нешто бледим, затвореним устима. Израз бескрајне гордости лежао је на овом лицу. Само неколико тренутака бавила се у цркви, гордост ју је истерала. Она се није могла молити са светом. Одучила се да клечи у реду смерних. Ветар је опет удараше у лице и после једног минута оклевања, пође напред, поред елегантног низа кућа. Она гледаше бројеве на кућама, бројаше... — тамо, она кућа на углу, мора то бити. широм улице. Ветар јој отне даде јој ићи, кад она

Она иђаше копча бунду и