Недеља

Број 12.

Страна 15

И две сузе, неисказане дуге, скотрљаху му се низ образе. За време претурања при преносу, вратанца су му се отворила, врабац се уплашио, полетео — и одмах пао у море, јер су му крила била одсечена. О! да страшно тужног тренутка! Гледати, како се бори и дави, повучен брзим таласима које је лађа са собом остављала, а не моћи ништа учинити за њега! Најпре, у првом узбуђењу хтео је викати, тражити милост, обратити се лично Иву, преклињати га... И узбуђење се одмах утиша размишљањем, непосредном савешћу његовог личном савешћу његовог личног понашања: један стари бедник као он, ко би се још сажалио на његовог врапца, ко би само хтео слушати његову молбу? Како му је могло пасти на памет, да ће зауставити брод, да би извадили из воде јадног врапца који се дави — једну јадну тицу робијашеву. Какав глуп сан !... Тада се он смири на своме месту, гледајући како се на морској пени удаљава мало сиво тело, које се још једнако борило. Сада се за увек осети страшно сам и крупне сузе, сузе најачег усамљеног очајања замаглише му вид, док се младић са наочарима, своме другу у ланцима, смејао, што види како старац плаче. Сада, кад тица није више у њему, он није хтео чувати тај кавез који је саграђен са толико брижљивости за малог мртваца; он га једнако пружаше ономе ваљаном морнару, који је пристао да слуша његову историју, жалећи да му остави овај аманет пре, него што пође на свој дуги и последњи пут. И Ив је, тужно, примио поклон, празну крлетку, — да не би још више бола старцу нанео, правећи се, као да неће да прими ову ствар, која га је стала толико труда. Ја мислим да нисам ништа унео у овој причи, све оно што до срца боле, описати онако, као што је мени испричано. Било је вече, врло доцкан, и ја се спремим да легнем. Ја, који никада са великим узбуђењем нисам гледао очајање, бол при великии несретним случајевима, драме, уби ства, ја са чуђењем опазих како ми ово старчево очајање цепа срце — и тераше чак дотле, да нисам могао спавати:

— Да ли је могуће, рекох ја, да му пошљемо другог... — Да, одговови Ив, и ја сам баш на то мислио. Код једног продавца тица купити му једну лепу тицу и донети му је сутра са јадном крлетком, ако се још има премена пре поласка. Мало је потеже. У осталом за то само ви можете узети дозволу те да сутра рано одете у пристаниште на онај транспортни брод и да старца потражите чије име не знам. Само.... то ће изгледати врло смешно. — Да, да, заиста, дабоме! за оно што је смешно нема илузија, које би могле човека уздићи изнад тога!... И, ја сам се, за тренутак, сав повучен у себе, забављао овом идејом, смејући се оним добрим унутрашњим смехом, који се с поља једва опажа. Међутим ја нисам хтео дати трага својој намери: сутра дан, кад сам се пробудио, и кад је први утисак одлетео, изгледало ми је детињасто и смешно. Ова туга очевидно да није била од оних, којима се прост играч теши. Јадни стари робијаш, сам у свету, не би ни најлепшу рајску тицу примио у замену за свога обичног сивог врапца са одсеченим крилима, који је одгајен робијашким хлебом? који је у умео да пробуди неизмерну нежност и измами сузу са дна срца отврдлог, полумртвог...

„СА КОРЗОА"

Песма Суморно се небо мути, тихо сипе капље кише, На гранама ораховим лишће шушти песму јада, Што умире полагано... За њом друга хита тише Да је једва чују људи... Лишће шушти киша иада. Кроз завесе од прозора док за даном вече хита Губи му се поглед сузни. Коса пала преко чела, Усне дрхте тако тио... На лицу се туга чита, У дубини тамног ока види му се младост свела... И час тише, час бурније његове се дижу груди, Рука глади сјајну косу... Суза кану сјајна, врела.. Он подиже перо своје... На челу се радост буди, Тужна радост која збори, да је срећна младост свела. И из срца песма тече... На артију речи стави, Па је чита, сузе лије, на груди је стиште своје... Лакше му је, мање пати. И гле? опет живот слави.. Лечник који лечи боле срца нежна песма то је.