Недеља

ж Ж БЕОГРАД, 1909. Ж Ж

Н Е Д Е Љ Д »*™ИЛУСТРОВАН НЕДЕЉНИ ЗАБАВНИК

ФАСЦИКЛА БРОЈ 113 РОМАН Емипа Габорјоа.

(Наставак) — Али тек имаћу права да запитам, на који начин? — На што вам то? — Да примим или одбијем вашу помоћ. — Зар и ако будем јамачно за успех. — Ни то није довољно, господине, не ћу да се одричем своје слободне воље, не ћу да сам без икаквог обавештења изложен још који пут оваквим појавама као ова данашња. Човеку мојих година потребно је да зна шта серади сањим. — Али човек ваших година кад је слеп ондаузме вођу и не присваја себи право да тако слеп одређује пут своме во-< ђи. Вердире је пола у шали а пола с не-

Ј1ројеКх за епоменик ВОЈКДУ КД.РД-ЂОРЂУ (Српска војска намерна је да подигке споменик Великоме Вожду српскога народа. Ово је један од поднесених пројеката, о коме се јавна критика изразила да спада међу најбоље).

ким сажаљењем говорио, али то није могло никако умирити Проспера, већ на против још га је више разгневило. — Кад је тако, викну, онда вам хвала на услузи, није ми потребна. Борио сам се за своју част само за то, што сам се надао да ће кад тад Мадлена бити моја. Сад видим да је између мене и ње све прекинуто, повлачим се, дакле, са бојишта. Просперова одлука изгледаше тако чврста, да се за часак и Вердире збунио. — Јесте ли полудели? викну. — На жалост, нисам. Мадлена ме не љуби* више, а о другим стварима не водим рачуна. — Глас му је био пун очајања, те је и самога Вердиреа потресао. — Дакле ви ни на шта не сумњате? Зар нисте разумели смисао њених речи? Проспер учини страшан покрет.