Недеља

Страна 6.

Број 16.

чак и осменула или климнула главом у знак одобравања онога, што јој је Кламеран казивао. — Нема сумње, рече харлекин за себе, да се. овај салонски лупеж удвара банкаревој синовици. И јуче сам дакле имао право. Иначе откуд би Мадлена и могла с веселим лицем слушати његове досадне изјаве. Срећа, што није овде Проспер.... Харлекин ућута. Пред њега стаде некакад постар човек, достојанственог изгледа, са млетачким огртачем. — Сећате ли се, господине Вердире, шта сте ми обећали? запита старац харлекина. Харлекин се с поштовањем али без икакве сервилности дубоко поклони пред њим. — Сећам се! — Избегавајте сваку несмотреност. — Будите спокојни, господине грофе, дајем вам часну реч. — Ја знам вредност ваше речи. За тим се гроф удалио, али за време овог кратког разговора кадрил је квршен и харлекин није видео више ни Мадлену ни Кламерана. — Наћи ћу их, јамачно, код Фовеловице, рече у себи, па уђе и сам у гомилу, да потражи Фовеловицу. Фовеловици је досађивала у сали запара, па се повукла у једну побочну одају, која је, благодарећи богаству браће Жандидијера, претворена у прави рај мириснога цвећа. Харлекин је спазио Фовеловицу. Она је седела у близини врата, која воде у собу за игру, а до ње је седела с једне стране Мадлена а с друге стране седео је Раул Лагорс, у костиму дворанина из доба Хенрика III. — Морам признати, рече у себи харлекин, да је овај бандит веома леп. Мадлена је била невесела, Скинула је једну камелију, па је кидала лист по лист. Раул и Фовеловица нагли се једно према другом па се разговарају, изгледају и сувише мирни, ма да се по покретима њиховим даје судити, да се о врло важној ствари разговарају. У соби за игру видимо Кламерана, који је тако згодно сео, да са свога места може посматрати и Фовеловицу и Мадлену, а да га оне не виде. — Ово се наставља јучерашња појава,

само кад бих могао чути макар две три речи, рече харлекин у себи. Иза оног џбуна с камелијама кад бих се прикрио могао бих чути сав разговор. Одмах се диже и после дугог гурања и мувања кроз тишму шетача стигао је на жељено место. Мадлена се баш у томе тренутку диже, пруживши руку неком Персијанцу, који је сав блистао од дијаманата и драгог камења. Одмах за тим диже се и Раул и оде у собу за игру, приђе Кламерану па му шану неколико речи на уво. — Гле, гле!... рече за се харлекин, ова два јадника држе у својим шакама ове две кукавне женске, а ове се узалуд отимају из њихове мреже. Само да ми је знати у чему лежи толика њихова моћ? Харлекин се био задубио у мисли, кад се у побочној соби чула нека граја. Појавила се грофица Комаринова као „Зора", а дошла је и кнегиња Карасовљева, са својим драгоценим смарагдима, којима се свак морао дивити. За часак галерија оста готово празна. Остадоше само неки мргодни старци, који се љуте на своје младе жене, што играју и неки младићи, који не знају да се крећу у свом необичном костиму. Харлекин је сматрао да је наступио згодан тренутак да отпочне извршивање свога плана. Нагло остави своје место, поче вртити заставу и ударати својим штапом, па за тим се накашља као човек, који се спрема за говор. Прошетао се дуж галерије, па је онда стао на столицу на којој је мало час седела госпођа Фовеловица. Гости, који су били још преостали по галерији, окупили су се око њега. Кад је све то извршио, почео је комичним нагласком говорити: — Господо и госпође... Јутрос сам тражио од општинског представништва дозволу... Питате ме, за што? За то, господо моја, да би могао учинити себи ту ретку част, да вам држим једно јавно предавање, које је освојило цео образовани свет у Јевропи, па и чланове академије наука. Госпође! Из ове ложе развићу вам представу једне драме, која је недавно написана и представљана у Пекингу, али је сада преведена и на наш језик. Господо