Недеља

Број 17.

Страна 13

он нека велика и силна личност у царству Смрти. Једнако се трудио да ме што више упозна и обавести са знаменитијим зградама поред којих пролажасмо. Све су то биле лепе инпозантне зграде и веома украшене, али је стил њихов био чудноват: све су имале облик великих гробних монумената. Ја сам све нестрпљивије очекивао да једном видим палату у којој станује неумољиви владар овога царства (Смрти). Невидевши је нигде запитах мога друга за њу. Он се опет насмеши оним чудноватим осмејком, којим је свако моје питање предусретао, и рече : „Смрт нема своје палате, а и она се међу својим поданицима врло ретко јавља лично у свом правом облику. Она је свуда и пресреће те у свакој сенци. Немој никада затражити да у њено грозно лице погледаш." Шетали смо даље. Разне сенке пролажаху нечујно поред нас и многе од њих учинише ми се познате. Док одједном пређе пут на нашу страну једна прилика, чија ми слика крв следи у жилама У бе.чо одело обучена, са венцем од мирте на глави, — ишла нам је у сусрет дивна девојачка сенка, а испод њене нлаве коврчасте косе, која јој је покривала чело, гледала су ме тужно два дивна плава ока. Ужасан бол стеже ми срце, сузе ми ударише, а цело биће обузе ми туга и жалост. Ја познадох моју давно умрлу и никад не заборављену драгану, коју ми смрт отрже у најлепше доба. Радосним узвиком потрчим да сагрлим то мени тако мило створење. Али се сенка измаче и обе рике пружи, бранећи се од мене и гледајући ме непрестано тужно и прекорним погледом. Но ја се на то не обазирах већ, полетивши за најмилијим створењем својим, стигнем је, зегрлим и пољубим. Али се у том деси нешто ужасно. Око мене настаде грозна лупњава и све се окретало у круг. Мртваци ме бпколише, посматријући ме упалих очију, и распростираху. јак плеснив задах од себе, а ја сам на рукама држао мртво и већ.у пола труло тело моје драгане. Мој је пратилац стајао поред мене ; лице му је било грозно искривљено и превучено неким зеленим бледилом. На коси и брадн сијала се гробљанска роса, а из упалих очију две змије пружише свој језик на мене. По челу

му беше облио самртнички зној, а на глави је имао круну од фосфорне светлости. У том ми неки од гњева пиштећи глас викну у уши : „Хтео си да видиш смрт, ево је ; сад је гледај!« Али ти, издајниче, што си се усудио да се увучеш жив у тајну мога царства, да си проклет за навек! Сам си се издао, јер се у царству Смрти не зна за љубав. Тешко ономе ко земаљским страстима овде буде подлегао ! а Код ове последње реченице, обузет јаким страхом, затворих очи, јер ми немогуће беше

гледати више у страшило што је надамном стајало. Али ме код речи," „овде буде подлегао ", нека невидљива сила примора да отворим очи. ... И гле, шта видим сад ?! Ово није више оно страшило у које гледах мало час нити је ово лице мога пријатеља. . Као кроз маглу ја познадох пријатне црте мога кућног лекара ! .. л Овде буде подлегао" биле су речи које је изговорио мој лекар и ја сам их добро чуо. Тоје био завршетак реченице која је почињала са: 0 Ако он л и за мене остала незавршена док је трајао занос кризе моје болести. После овога ја сам даље сасвим тачно чуо како је лекар узвикнуо: „О Боже, какав срећан обрт! Он је крлзу издржао, враћа се у живот и неће да умре!" Мало за тим почех распознавати и пред-

Рродавац новина у Берлнну на мотци дода]е лиет људима, који ееде на крову аутомобнлнога омнибуеа.