Недеља

Број 18.

Страна 11.

лако, лено корачајући, груди пуних жудње за осветом, вратио се у своју собу где се онако у капуту извалио на постељу. Пре тога ни у сну није снио тако што, да би га грофица могла варати и ако се њихова некадашња љубав има већ три четири године претворила у просто пријатељство. И иначе њихов брачни живот био је тако обичан и ничим непомућен, да грофу није ни могло пасти на ум никад питање, да ли му је грофица верна? Како после онога, о чему се уверио, није могао ни за тренут ока склопити, то се будан бавио само кројењем плана како ће се осветити. ❖ Сутрадан био је лов. Хајка је требала да отпочне у шуми, која је шипражјем обрасла. У девет сати пре подне почели су да се скупљају гости на железничкој станици, где су већ очекивала на њих лепа ловачка кола, коњи, ловци и читава поворка одхртова. Гроф Бремон поклонио се пред дамама, са толике отмене углађености, да нико није ни слутити могао, каква ће драма убрзо да наступи. То није могао нико да слути, па чак ни његова жена, која му је пружила своју дражесну ручицу да је пољуби. Дуну рог и цело друштво пође. Време је било дивно, те су круне дрвећа озарене зрацима јесењега сунца изгледале као златом оивичене. Поприлично су јахали дуж дрвореда. Тад су мушкарци сишли са својих коња, а жене са кола и разместили се по шипражју шумскоме. Ловци су се разместили тако, да идући један до другога, нису били на већем одстојању од 5С до 100 корака, Између њих били су хртови и хајкачи. Шума је постојала све чешћа и непролазнија. Ту у томе честару су дивљи вепрови. У тај мах чу се страшан врисак, који мозак потреса. Грофови гости сви појурише у правцу одакле се тај врисак чуо. Један дивљи вепар у бесном трку устремио се баш на грофицу Бремолову, која се страшно препала и покушала да умакне. Свакога тренутка постајало је растојање између грофице и гоњенога дивљег вепра све мање. Грофици се учини као да осећа и сам дах беснога вепра. Ловци су могли бити тако на сто корака даљине од тог језовитог призора. Ни коњушари нису могли притећи у помоћ грофици, јер и за њих је већ било доцкан. Цело ловачко друштво било је поражено тим призором. Сви су били на чисто са тим, да је грофица пропала, ако јој неким божјим чудом не притекне у помоћ. Али како би те помоћи могло бити друкчије него ако неко убије дивљега вепра. То су сви увиђали, али нико није смео да се тога подухвати. Најпосле се гроф Бремол одлучи на то. Зграби пушку, наслони је на раме и хладно стаде да нишани. Чу се само туп узвик и грофица —-

погођена по сред чела, паде мртва, а дивљег вепра неста опет у честару, ❖ Некога дивнога пролетњега вечера стојаху многи около стола у клубу, за којим се играла игра „бакара". Гроф Бремол је давао банку и внше од двадесет минута имао је-луду срећу и добијао је непрестано. У један мах, кад је опет избацио осмицу и хтео да повуче улог' Жак д' Ернамон, који је седео на неколико корака од стола, скочи са свога седишта и викну: — Не играм даље... Гроф игра лажно, игра коцкарски. И хладнокрвно баци карте у очи грофу, пропраћајући то таквим жестима, као кад би некога шамарао. — Добро, господине! Сутра ће вас потражити моји сведоци. И та два некадашња најискренија и највернија друга разиђоше се без боја, само за то, што им другови не дадоше да се побију. Сваки од њих отишао је кући другим путем. Нико није умео да објасни то дрско и изазивачко понашање Жака д' Ернамона, а понајмање га је разумео гроф Бремол. И ако је оне злосретне ноћи — када је у соби своје жене чуо глас Ернамонов — осећао паклене болове и ма да је из дубине душе мрзео неваљалога завођача своје жене, ипак је своју освету одлагао. Са највећим стрпљењем је ишао у сусрет дану освете. Због тога се трудио да савлада и притаји своју мржњу, кад год се са својим крвником састао. Веровао је као у Бога, да Хернамон и не слути, да је он још оне ноћи дознао о односима између њега и грофице. Може се представити дакле, колико је био запрепашћен када је на дан њихова двобоја још у зору добио ово писмо: „Господине „Намерно сам вас увредио у клубу. Ја сам убеђен у то, да сте и ви исто тако намерно добро гађали, када сте пре шест месеца убили своју жену, јер вам је какав нитков издао нашу тајну. Е, па, господине, доиста је ваша жена била моја милосница. Обожавао сам је у пуном смислу те речи. а и она је лудила замном. Али и то је истина да сте ви обичан — убица, зликовац. Сутра о томе будите уверени унапред — ваша ће жена бити освећена. Жак д' Ернамон." Сутрадан у 9 сати изјутра, стојали су већ крвници један према другоме. Пиштољима су се били. Услови двобоја су били што је год могућно тежи. Растојање тридесет корака, пуцање с нишањењем и по. ле свакога пуцња пет корака аванса. Судба се осменула Бремолу. Диже руку, нанишани и куршум се зари у леву страну Жакових груди. Али Жак, пре него би лекари могли да му притекну у помоћ и завежу рану, сасвим хла-