Недеља

Број 18.

Страна 15

отац Јаников је такође био на свом месту. Чича Илија нас је терао на болан смех, који гони сузе... Често смо узвикивали: „Весели чичица! Како је срећан што је такав!" Много је био бољи од Вилијеве мајке, о којој нећемо ништа говорити, јер јој не би много служило на част. Стара уметница то не би ни желела. Није била ни слаба, али не и — како треба Г. Л. Поповић (Др. Вајсе) мало је измакао од г. Д. Петровића. Никако не уме да се одвикне од свог несносног тона усиљености у говору. Извештаченост је најгора мана старе школе, којој г. Л. Поповић робује, а могло би да је се одвикне. Кад би се ове ослободио, био би врло добар глумац. Г. Сотировић (Крамер) је био један од оних ретких приказивача овог верера, који нас је одушевио својом игром, и давао комаду својом улогом тон пријатности. Кад би се господин држао увек свога репертоара, стекао би глас одличног младог глумца који има лепу будућност. И сам вал^да осећа да не треба да се меша у све. Није он био рђав ни као Јаго, али ипак — није пријатна свака дрскост. Пошто смо о свима говорили, остаје нам да на крају говоримо о г. Руцовићу као Вилиу. Оставили смо ово нарочито за крај да бисмо рекли што више — Наставиће се Ј4за божјих леђа Комад у четири чина, написао Б. Ђ. Нушић Предмет, обрада и утисак. — Игра глумаца. Прво што имамо да констатујемо, то је: да је овај Нушићев комад подбацио испод свих његових комаца, и стаје готово упоредо са Хаџи-Лојом. Предмет бисмо могли рећи у неколико речи. Сими, касапском момкудобегне жена Јове, шустера и Јова се с тога пропије. Сими Јула постане досадна, а проводаџилук фрау — Ленчин да узме Живку, ћерку Томе рабаџије, још то поткрепи и он туче Јулу и враћа је пропалом Јови. Јула омрзне Симу и хоће да га убије, „јер је он упропастио нас обоје", како вели она Јови. Јова, пропао, решавао се да краде, неспособан за други рад. Јула га одвраћа од тога, и пошто се решио да иде на робију, тера га да обоје иду, — да убију Симу. Јова пристаје и полазе на дело. У тренутку кад су чекали у дворишту Симу, Сима се попосвађа са Живком, што му њен отац не даје остатак мираза, и тера је из куће. Јула неће да пусти раздраженог Јову да га убије. Зашто? — Зато, што је она свему крива. У том јака препирка између Јове и Јуле. Сима излази. Мрак. Јова убија Јулу. Комшилук се буди и трчи да види шта је. Јова се предаје полицији. Предмет је доста леп. Обрада комада је оно, што је ствар упропастило. На епизодне личности обраћана је готово већа пажња но на главне. Јула је скандалозно рађена. Оно што она говори не приличи шустеровој жени. То је жена која говори

„високим стилом". Према томе није крива г-ђа Милутиновићка што је Јула била Сантуца, како вели г. У., но је крив сам писац. У опште то је комад епизода, које нас подсећују на Иа дну Максима Горког. Само је Горки специјалиста са ове стране, а Б. Ђ. Нушић још слаб. Марија, Тетка Ленка, Франц Требер, Ката Назаренка, Мица, Газда Пера нису чврсто везани за главну радњу, они су ту само онако. Прелазе преко позорнице ради веће галаме. Франц се може сматрати и као обична орфеумска појава, карикирана личност Браниних комада. Све те личности могле су изостати, јер се без њих може, а на остала лица обратити већу пажњу. Епизодне су сцене сувише дугачке. Па, опет, да није овог гарнирунга, овај би комад пропас, јер је главно рђаво обрађено. Јова је добро обрађен. Сима нема довољно израза. Јула је непостојећи тип — а то је главно лице. Господин Миле могао би и да буде у комаду и да не буде. Овај „Ромео" у комаду „Иза божјих леђа" пријатан нам је, јер у ствари постоји у друштву. Г. Нушић је много полагао на занимљивости које не би требале да су занимљивости, кад би паша публика била образованија. Да је писац комада био само Бен-Акиба, ми бисмо га похвалили; али нас Бранислав Нушић још није на овакве ствари научио. — ма да је Хаџи-Лоја дао повода да се рђаво мисли о будућем раду. Утисак комада није јак. Главна ствар нас не потреса, јер су нас споредне истрошиле. Ми одлазимо из позоришта ни насмејани, ни тужни, али са дубоким уверењем да је тамо, иза божјих леђа, све лудо. Игра глумаца била је врло добра. Г. Руцовић био је одличан Јова, Чича Илија одличан Требер, г-ђа Тодосићка изванредна Сојка, г-ђа Павловићка одлична Марија, г. Тодоровић прави Куропаткин, г. Христилић одличан г. Миле. Г-ђа Милутиновићка добра Јула, али је Јула сама по себи рђава. В,

СУ НЦУ — МАРТИН ДОДА-ИВАНАЈ —

Залази, сунце, за гором тамо, Обоји крвљу прамичак тај —! Што сводом неба лако се креће Учини тако! моје пролеће Ево је дошло, нестб је вај! Залази, јесте! Хоћу да гледам На небо тамо и звезда рој —; Да чујем како уздише трава, Кад моја буде клонула глава Крилом Морфеја на земљи тој...