Недеља

Страна 2.

Број 18.

дрије Фовела, удаје се за Луја Кламерана, провинциског племића." Да је гром ударио из ведра неба, не би се Проспер толико престравио као сада. Овај страховити глас оправдао је потпуно претпоставку Вердиретову. Али на жалост, Проспер није имао довољно храбрости да причека, нити је имао безусловне вере у Вердирета, па да не предузима сам ништа. Од прекомерног бола почео је очајавати, готово да изгуби памет. Није могао ни замислити да Мадлена неће поћи за оног ниткова. Престравио се да Вердире не дође доцкан, па се решио да он сам осујети везу између Кламерана и Мадлене. Узео је дакле перо и хартију, па је — не водећи никаква рачуна о томе да су безимена писма сушта нискост и подлост — сео ипак и са изврнутим рукописом написао своме бившем шефу ово писмо; „Драги господине, Ви сте вашег благајника предали у руке правосуђа и то сте умесно урадили, јер имате уверења да вам је био неверан. Међутим, ако је одиста он украо оних 350.000 динара, да ли је он и накит госпође Фовелове украо, па га однео и заложио где се и сада налази? Да сам на вашем месту, не бих правио никакве галаме, већ бих припазио на своју жену, па би се без сумње уверио о томе, да сестрићима не треба безусловно веровати. Шта више, пре но што би потписао уговор о удаји Мадлениној, отишао бих до управе полициске, па бих тражио обавештења о личности маркиза Кламерана. Један ваш пријатељ" Кад је написао писмо, платио је пиво и отишао. Бојао се, да његово безимено писмо не одоцни, за то је похитао у централну пошту у улици Лемоан, па га је тамо предао. До тога тренутка није ни најмање двоумио нити је сумњао у честитост својега поступка. Али у овоме часу кад је спустио писмо и кад се оно већ помешало с осталим писмима, осетио је грижу савести и у његовој души изродило се сто разних сумњи.

Да није погрешио што је тако неразмишљено поступио? Да ли неће ово писмо осујетити план Вердиретов? Кад је стигао у гостионицу, његова сумња претворила се у горку истину. За време његовог одсуства, Јосиф Дибоа је долазио код Арханђела и донео глас, да је Вердире срећно и успешно свршио свој посао и да ће се сутра на вече вратити. Проспер је у први мах пао у очајање... Жртвовао би све, само кад би могао вратити оно безимено писмо. А имао је и рашта очајавати. Баш у овоме тренутку кад је Проспер предао писмо, сео је Вердире на железничку станицу, с планом, да од својих открића извуче што већу корист. Открио је све. Сравнио је оно, што је већ знао са оним што је дознао од служавке госпођице Вербијерове и од једног слуге Кламерановол, па је онда додао уз то и извештаје Дибоа-Фанферлотове, заједно са белешкама париске префектуре, и онда је све то склопио у једну целину, која је потпунце оправдала његове раније претпоставке. Као што је унапред рекао узрок злочинству ваљало је потражити у прошлости. Ево драме, коју је Вердире спремао за истражног судију, да би му тиме олакшао истрагу: Д р а м а „На две миље од Тараскона, на левој обали Роне, не далеко од дивотних башта браће Одинера, види се опали али још довољно чврсти замак Кламеран. У години 1841 живео је у замку стари маркиз Кламеран са својим синовима Гастоном и Лујом. Овај стари маркиз био је човек чудне нарави. Припадао је оном делу француског племства, чија је звезда зашла још 1789 године. Више је поштовао своје убеђење или боље рећи своје предрасуде но и сам живот свој. Из просте тврдоглавости велику револуцију називао је смешном побуном неколицине незадовољних грађана. Био је први између оних, који су по примеру грофа Артое, отишли у драго-