Недеља

I —М1——11ИЧ1Н11. II—. ЈМ« Ж Ж БЕОГРАД, 1909. Ж Ж

НЕВЕР08АТАН ДОГАБАЈ

ПРИЧА ЖИЛА ЛЕРМИНА

Кад су у варошици Кирезиг-Уз-у сазнали, да је умро Матија, сви су се зачудили. Човек у четрдесетпетој години, здрав као дрен, и, помислите каква несрећа, — тек три године како је ожењен двадесетогодишњом девојком, порезниковом рођаком, коју је до лудила љубио. Не треба ни говорити, да се одмах нашло чим је Матија умро, како је он за живота имао све могуће врлине. Нико неби ни помислити могао,да је био каишар! Никоме ни на ум не падају појединости његовог брака, које му ни мало не служе на част ! Оне би у памети свију изазвале само онај неодређени ужас, у који их је некад доводио тај, тобож знаменити човек, богат, лукав тврдица, који је како су тврдили, своје слободно време употребљавао на из-

падра Николић, бив. минисшар (радикал) председник Народне Скупштине

промисли, зар је његова смрт била доиста тако необична? Матија је, нема сумње, имао предосећаја. Зар није он ту скоро наручио радницима које је нарочито позвао из Париза, да прекроје породичну гробницу, која је очекивала његове посмртне остатке? У опште, у последње време сви су на њему опажали неку узбуђеност. Тумарао је око своје куће као да се бојао неких тајанствених лопова, затварао је жену, седео је по читаве недеље у лабораторији, где је на каМину по сву ноћ горела ватра. То су предзнаци можданог потреса. тврдио је с пуно важности доктор Лабар, који је нашао, да је болесник умро од апоплексије. Како било да било, Матију су величанствено саранили. Трећина свега становништва отпратила га је до вечне куће; очи су им се овлажиле сузама, кад су у гробницуспуштали мртвачки сандук, у који би могла да се рахат сместе три човека његовога раста. Враћајући се кући свак се питао: шта ће бити са ње-

раду разних отрова па их после пробао на псима. Коме је говом удовицом? сад до тога стало? Он је умро. Вечан II му спомен! Право да кажемо, Матија баш није Па осим тога, ако се човек добро ни умро.