Недеља

Страна 4.

Број 21.

вам рекао само с том намером, да вас поштедим од гриже савести. Међу тим добри старац варао се. Грофица Ла Верберијева није знала за грижу савести. Па ипак њена душа, која је била наоружана противу свију њежнијих осећаја, који немају везе с таштином и сујетом, та душа је грдно патила. Почела је да живи по староме, али није могла да хвата крај с крајем, пошто је један део својега имања продала. То је био извор силних непријатности и по њу и по Валентину. којој је истина рекла да је сае; заборављено што је било у прошлости, али ипак кад год је хтела да да одушке својој љутњи, она је чинила прекоре Валеитини. — Твоја срамота упро. пастила нас је и материјално, казивала би грофица врло често. Једном, кад је већ превршила дара меру, Валентини се отргоше ове речи: — Ви би ми, дакле, опростили, да сте се мојом погрешком могли обогатити ? Но то се ретко догађало, да се Валентина тако одважно бори противу вечитих заједања и прекора своје мајке. И сама успомена на Гастона стварала је Валентини само горке муке. Можда се већ и кајала, што није пошла са њим. Па онда није знала чак ни то где је сада Гастон. Чудила се његовом поступку, да се он ње ^не сећа ни писмом ни поруком. Да није умр'о. Или је можда почео да заборавља. Заклео се да ће се после три године или вратити богат, или га неће ни бити никако. Боже, да ли ће се вратити? Па онда да ли ће му бити могућно да се врати ? Његовим нестанком још није предат забораву тарасконски догађај. До душе држало се да се онутопио, али то није било извесно и за то је суд морао дати задовољења јавном мишљењу и изнети ствар пред поротни суд, који

је Гастона Кламерана т сопШтаћат осудио на неколико година робије. Што се Луја Кламерана тиче, и за њега се није знало поуздано где је. Неки су тврдили да је у Паризу и да тамо проводи веома весео живот, а други нису веровали у то. Милхон је разбирао за Луја и није могао дознати ништа. То је само увећавало неизвесност, којом је Валентина гледала у своју мрачну будућност. Њена душа и воља сломљена је. Дугим и непрестаним кињењем потпуно се подала туђој вољи, постала је равнодушна одрекла се живота. Време је протицало и оно судбоносно вече, кад се Гастон опростио са њом, било је давно прошло и заборављено. Протекло је од тога доба читаве четири године. Грофица Ла Верберијева провела је те четири године да не може бити горе. Видећи да се од њеног преполовљеног имања ни сиротињски не да живети, а њена просјачка сујета пак није јој дозвољавала да прода све своје имање, које је због лоше управе још мање прихода доносило но што би иначе у бољим рукама, разуме се да је грофица морала по мало трошити од капитала. Па пошто је у таквом послу само први корак тежак ; грофица је у трошењу главнице доследно корачала. Она се управљала по оној изреци: „после мене може и потоп", па је исто онако као и стари маркиз Кламеран мислила само о томе, како ће згодније живети. Примала је госте, чешће је путовала у Нипеву и Авињон. Из Париза је набављала тоалету за се и своју кћер. Све што је пређе ишчекивала да ће јој куповати њен будући зет, сад је сама себи набављала. Разуме се после извеснихудара судбе потребна је утеха! Купила је и коња и кола, те се у колима возила по околини.

ј- Стева Ба^аповић Професор први уредник „Домаћице"