Недеља

Број 21.

Страна 9.

емеког Друштва 1, Катарина Холецова, Мила Николићка, Милка Гр. Миловановића, Милева •лена Марковићка, Смиља Ристићка, Косара Југовићка, Љубица Луковићка,

Олга Барловац, Цаја Прошићка, Линка Крсмановићка, Леиосава зићка, ЈХаница Чолаковићка, Сида Јовановићка. Завеса паде и људи се разиђоше...

Још читаву недељу дана остаде трупа Фернанда Фабриолетија у маломе Боштанскоме Селу и њен хроми маестро свакога је вечера задовољно трљао руке јер је позориште редовно било пуно пунцато, до последњег местанца. У Боштанскоме Селу беше тада веома живо!

Биба,

„Ах, да, ова досада, ова досада" одобравала би висока експедиторка поште, сеоској учитељици, дајући јој марке. „Тек, зар не, госпођице?" „Да, молим л , одговори ова лењо, рачунајући новац. „Тако, двадесет и пет крајцара! — Ех, заиста је досадно у овом гнезду! — Како сам раније желела да сам самостална, а сад?! Хааса, хвала лепо на самосталности! — Шта ми вреди живот? — Ништа!? „Ох да, зацело света истина, ништа човек овде нема. Лети јето и којекако, беху шетње, јер би по неко из суседства залутао и овсмо, али сад зими,иема овде ничега другог, до снега и мраза!"

тужно висило бело тело Христово. Испод крста стојаху: благобразни Јосиф и Магдалена, војник с копљем и одмах до њега стојала је висока, нешто сагнута света Марија. — То беше Ленка. Густа црна коса беше јој се разасула низ плећа, а слаба јој рука у широком заврнутом рукаву, опирала се о крст... — Била је красна прекрасна... И опет се диже завеса, сад је Марија седела под крстом, а у њеном је наручу лежао мртав Исус Његова је глава почивала на њеним прсима а њена коса дотицала се његова лица. Завој на коси је лако подрхтавао, прса су јој се дизала дубоким дисањем. Била је то дивна слика — Марија под крстом с Христан у наручују. А њој, њој је дрхтало срце и једва је дисала. Како је био диван у тој светлости... Красан! — Од постања свог не беше видела тако дивног човека, као што је он а светлост је трептала и њој је ударала крв у образе, а с неба пиљаху у њој трепераве звездице.

Свако подне долажаху глумци на сред села и сељаци задовољаваху радознале погледе на њихову трепераву оделу, а у вече је сваки без разлике грабио на крај села, и где је ко имао који новчић, давао га црноокој бледој цури на вратима чудноватога стана. Колико ли је се само срдила стара Милчовићка на своју Ленку, која је одлазила од куће пред вече а враћала се позно у ноћ! Није хтела ни да чује. нити да зна о туђинској комедијашкој дружини. Али се Ленка радовала, што и мајка није са њом одлазила, јер ју је свако вече допраћао красни Лоренцо баш до кућних врата. Како је се разликовао оддомаћих момака, који су недељом по подне пролазили селом и онако отворено задиркивали девојке; како је само умео да погледа, да се креће и говори! Кад би се спустила завеса, те би се она у позадини, у маломе простору преобукла у своје обично одело, клд би јој стари маестро тутнуо у руку педесет крајцара — долазио би Лоренцо и придружио јој се, кад би полазила дому. Звезде су трептале на небу, а он јој је шаптао на ухо. „МЈа сага, љубим те! Чуј ме, анђеле рајски, буди моја, љубав си ми сашзшта!" Из шуме је пиркао хладан ноћни ваздух, али је њој било тако топло! Такав усијани топао дах је имао Лореицо ! „МЈа сапз51та!" Како је умео то да изговори! Није, до душе, разумела, али јој је ипак срце било, а образи пламтели. „Ох. тај Лоренцо!.. обухватио би је руком око паса и притискао би своје усне на њене. Звезде пламћаху, а из шуме захука сова. „МЈа сап551та" шаптао би јој свакога вечера, а бајна бића би јој у сну понављала: „М1а сап551та, гша сап551та!..."