Недеља

Број 23.

Страна 15.

Проклета црна мисао, дошла је да замрља једну светлу и златну тачку моједуше! Дошла је да често нагони сузе на моје очи, да чело покрива мрачним облацима, да мисао спутава од својих свера, да је нагони кроз мрачне путе, кроз путе магле, суза и мрака, до страшних провалија одакле зија гроза и удара јека Боња, да ме отрује! О, плачи душо моја на цветне твоје дане заливај сузама цвеће, од кога ћеш савити венац за круну твога живота! Не бој се, буди храбра и моћна, лети сверама своје младости и опет утишавај своје болове мислима, што расветљавају мрачне путеве и стварају себи звезду водиљу, која ти пружа; радости, туге и бола! У венцу твога живота уплетећо је и цвеће бело, студено, уплетено је зимско цвеће! IV Болестан сам. Горе ми чело и руке; очи ми се гасе, уморне су и трепавице клону... Далеко сам од својих, а сувише далеко и од тебе. У сну ми мајка долази љуби ми чело и својим рукама топлим и нежним милује косе. Сеја ми доноси свеже ките цвећа и тепа ми слатке речи. Болестан сам.... У поноћи мрачној и тихој долазиш ти снежна девојко, шириш руке да ме загрлиш, притиснеш натвоје груди.. Долази поноћ мрачна и тиха! Твоје ме усне буде, успављују, косе шашоле по лицу, ја клонем и весело гледам у твоје очи, где спава небо са звездама и где блиста младост. Кроз моје жиле струји топла крв, уљуљкава ме занос, осећам здравље и снагу... Блиста источно небо, пуца зора, певају петли! Кроз моје прозоре улази прва јутарња зрака, украдена из тихе магле, далеко из плавих висина неба, улази и пада на моје болно лице и на моје топле уснице, љуби ме и ја својим рукама грлим; мајку, сестру и тебе снежна девојко!...- Трзам се, будан; све је празно, зора лагано свиће, осећам тугу, обузима ме бол, руке ми дркћу, очи одморне, траже узалуд и чекају опет ноћ. По гранама борова и вења цветало зимско цвеће... Мислим на тебе и моја фантазија отвара

звукове, који трепере са твога клавира, опијају ме, заносе и лете кроз моју душу косо бели, нежни зимски цветови кроз васиону...

Д Е М А Н Т И — АМГО01, —

Пуковник Наумов дође једнога дана из касарне веома срдит. Проседи брди му се страховито јежаху, обрве му беху скупљене, није било упутно стати пред-а њ'. Али је његово расположење било појмљиво. Војник, који је свога живота освојио неколике тврђаве, одступио је као одбијен од тако незнатне тврђавице, као што је било срце удове мајора Алексијева. „Ваша понуда, пуковниче, чини ми част, али разлика наших година, чини ми се да је прилично знатна". Пуковник би срдито треснуо мамузама, кад би се тих речи сетио. Дакле стар јој је! Он, који издржи по десет часова у седлу, на мразу и киши, он, који с млађим часницима пробди по три ноћи и ока не склопи — изгледа јој стар. Разуме се, педесет година већ није никаква младост, али стари смо онолико, колико се осећамо. И пуковник Наумов се осећао! Управо кад је јутрос, пред подне посетио госпођу мајоровицу Евгенију, да би јој предложио ступање са њим у брак и чврстим убеђењем је уверавао, да ће јој у сваком погледу бити узор муж, јер се његов отац женио у седамдесетој години и имао је још двоје деце. Евгенија се веома зарумене при помену јунаштва старога Наумова, али према свему, није веровала у доследност подобних особина, и као што споменусмо, даде пуковнику неизвесан одговор. „Али је мимо све, била тада само љубазна, да није било могуће бити увређен. Шта ли сам јој, боже, на то рекао?" присећао се. Није јој до душе баш ништа рекао, већ је лупио мамузу о мамузу, поклонио се и напустио њен стан — али Наумов се тешио, да јој је нешто баш рекао. И тако у мислима на Евгенију, на своју старост и свој „кошар" прелазио је нервозно преко собе, док нагло не зазвони за ађутанта Илића. Илић уђе. Развијен, диван човек, у пуку оглашсни познавалац жена и љубавник. „Седите, Илићу и одговарајте ми на питање: „Како судите о жени тридесетогодишњој, која ми мало час рече, кад сам јој понудио своју руку: Ваша ми понуда чини част, али разлика наших година чини ми се, да је прилично знатна ?" Илић се мало осмехну па рече: „Смем ли говорити, пуковниче, отворено?" „До сто громова — па за то вас и питам". „Дикле — та се жена зове Евгенија, зар сије тако?"