Недеља

Број 23.

Страна 7.

— Ништа нечасно за Раула!... Он не зна да од вас добија новац, којим располаже... он мисли да му ја дајем, а мене држи за милионара. Госпођа Фовелова и да није била мајка, морала би бранити Раула. — Ви сте јамачно веома строг у суђењу о Ролу, сирото дете моје. Шта је оно до сада подносило. Оно није до сада ни знало ни за каква уживања, ни за какву срећу. Садашња срећа збунила га је, оно не уме да влада собом А је ли то чудно? Одиста није. Оставите га, Видећете да ће се он тргнути, јер он има добро и поштено срце. За тим је госпођа Фовелова обећала, да ће опоменути Рола да се мало ограничи. Она је то обећала.... али није одржала. То је принудило маркиза, да се још једном врати на ту тему. — Ја видим само један начин, да се Рол врати на прави пут, рече Луј. — А то је? запита госпођа Фовелова. — Да га уведете у вашу кућу, где ћете лакше моћи вршити надзор над њим. ^— Али како ћу моћи то извршити? !ц2 — На веома прост начин. Приказаћете га као и сваког другог странца. А зар ви немате никаквих сродника у СенРемиу? Какву стару удовицу, која има два сина? — Да одиста! То је моја сестричина Лагорсова. — Ето то сам и сам мислио. У каквим околностима живи она данас? — Она је сирота, веома сирота. — Јамачно толико сирота, да би морала пасти на терет своје општине, да је ви не потпомажете? Госпођа Фовелова изненадила се преко све мере. — Шта? рече она. Зар ви знате то? — Да, госпођо знам још и много више. Знам на пример и то, да ваш муж не познаје лично ни једног од ваших сродника, и да ни појма нема о егзистенцији ваше рођаке Лагорсове. Појимате ли моје смерове? И она је одиста појмила, шта је Луј хтео рећи, само се још ломила, хоће ли да тај план усвоји. — Предлажем вам, дакле, настави Луј. Прекосутра добићете од ваше ро-

ђаке Лагорсове једно писмо, у коме вас извештава, да ће вам послати у госте једног од својих синова. Разуме се, ви ћете то гшсмо показати своме мужу. После неколико дана стићи ће ваш сестрић Раул.., то ће бити богат, леп, даровит и љубазан младић, који ће се потрудити, да у подпуној мери освоји наклоност господина Фовела, и уверен сам, да ће и успети у томе. — Никад, никад, викне госпођа Фовалова. Моја сестра тако је честита душа, да она никад не ће пристати да буде умешана у овакве послове. Маркиз се осмејкиваше. — А зар сам ја рекао да ће ваша сестра знати што о томе писму? запита је. — Али то је преко потребно. — На против! Писмо, које нам је потребно, издиктираћу ма каквој жени, а преко неког човека послаћу га у Париз из Сен-Ремија, Узрок, што сам поменуо обвезност ваше сестре према вама, лежи у томе, што би она на случај потребе морала ћутати. Држите ли ви, да би извршење нашег плана могло наићи на какве препоне? Госпођа Фовелова диже се узбуђена. — Чини ми се, да би пре свега требало. да и ја пристанем на то, као што вн на то и не помишљате. — Извините ме одговори маркиа, али тврдо сам убеђен, да ћете пристати на све. А зар не видите, да би то био злочин што ми ви предлажете! викне госпођа Фовелова живо ; То би био велики злочин: И Кламеран се диже. Сад кад су се у њему породиле те ужасне мисли, почео је узима-ти на се облик страшила. — Држим, -рече онједва савлађујући срџбу своју, да се ми не разумемо, Пре но што би говор о злочину почео, сетите се прошлости. Што вам не падоше на ум такве мисли, кад сте иза мајчиних леђа као девојка одређивали тајне састанке Гастону? Што се не сетћсте тога ни тада, кад у Лондону отуђисте своје дете? Ви сте пустили, да се ваше дете потуца и да пропада, и ако сте располагали са милионима. А после, реците ми, што се не сетисте да помислите на злочин, кад сте се удавали за Фовели Јесте ли овом честитом човеку исповедили ра-