Недеља

Број 25. и 26.

Страна 21

Пре поласка послао је један телеграм. Телеграм је био упућен Раулу и гласио је: „Долазим". VI Чим је Раул дошао у Париз, он је почео радити по упуствима стрица Луја и успео је да опет задобије поверење г-ђе Фовелове. Он је према њој био нежан и пун пажње, и од како је Луј отишао из Париза он ни једном не заиска од ње новаца. Тај добри син као да је живео од ваздуха. — Од како Раул не слуша рђаве савете стрица — рекла је г-ђа Фовелова Мадлени — са свим је други човек... племенит и љубазан као и његов отац. Ни Раулу тај живот није био досадан. Он је уживао у њему као добар глумац у својој улози. Било је тренутака кад ни он сам није знао да ли се претвара или не. И успех није изостао. Чак и Мадлена,тапаметна и неповерљива Мадлена поче веровати да је све дотле била неправична прем-, њему. Кад је Луј дошао у Париз, Раул је био господар ситуације. И ако се толико обогатио, Луј се беше решио да бар за сад не мења начин свога живота. Он је седео у истом стану у коме и пре; једини раскош кеји је сад себи допустио био је тај, што је купио фијакер, који повери Гастоновом Мануелу, кога му је Гастон пред смрт најтоплије препоручио. Луј је хтео да међу француским индустријалцима заузме одлично место. У томе плану требало га је потпомоћи с једне стране његово старо име, а с друге Гастоново имање. Он је у своме животу имао много разочарања и сад је желео да се освети свима онима, који су га до сад гледали преко рамена. Старост његовог бурног живота требала је да зачини част и поштовање.

Он се није бринуо због своје прошлости. Он је врло добро познавао свет, и знао је, да ће увек његови наполеони загушити разна изговарања. Раул је друкчије мислио. — Шта нам још треба? упита он стрица, кад му је он разложио своје планове... Ми сад имамо више од једног милиона. . дај да га поделимо, па да се једном смиримо. Све до*сад служила нас је срећа, и од нас неће бити паметно, ако је непрестано будемо кушали. — Ја сам, истина, богат — одговорио је Луј — али ја хоћу да сам још богатији. Сад више него икад жудим за Мадленом. Она мора бити моја, јер

Снимак капетапа Бор. С. Поповића Цошека војна ручна апотека сам се заклео да буде моја. Осим тога, као зет једнога од најбогатијих банкара ја ћу убрзо стећи великог угледа. — Ти си много рекао кад си казао, да Мадлена мора бити ттвоја. — Али ја ћу то увек смети да кажем! .. Увек!... И ти ћеш од тога добити свој део — део Мадлениног мираза, јер хоћу само њу а не и њен новац. Раул ућута. У Лујевим је рукама био новац; лакоје било заповедати. — А како ћеш објаснити — упита Раул — како си се од једном обогатио. Г. Фовел зна, да у Олорону живи један Кламеран, кога ти, по твоме признању, ниси познавао, тај је Кламеран депо-