Недеља

Страна 26.

Број 25. и 20

Луј ово рече тако страсно, да га Раул погледа зачуђено. Ти много мрзиш ове сироте жене? упита он. — Ја? викну Луј. Зар ја да их мрзим? Зар си ти тако слеп да не видиш, да ја љубим Мадлену... љубим је безгранично? Зар ти не осећаш, да сам скроз прожмен мишљу на њу, да ме захтев, да је имам, доводи до лудила?... — И ти се не стидиш, да будеш узрок њиховоме јаду и несрећи? — Ни најмање! Зар би их ја могао добити на други начин? Оног дана, кога г-ђа Фовдловица и њена нећака због тебе буду доведене на ивицу пропасти и не могу се надати спасењу ни са које стране, појавићу се ја опет, у моменту у коме оне буду држале да су изгубљене, ја ћу их спасти. Задржао сам за себе сцену пуну тебрека у којој ћу ја показати толико племенитости и великодушности да ће Мадлена бити дирнута. Она ме мрзи, у толико боље! Чим увиди, да ја хоћу само њу, а не њено имање, она ће престати да ме мрзи. Снажна страст дира сваку жену. Нећу да тврдим, да ће она мене тада љубити, али ће ми се подати без противљења. Ја више и не захтевам. Раул се чуђаше своме учитељу. — Ти би све постигао стриче, рече он, само да ти није на путу Проспер. Он ће увек стојати између тебз и Мадлене, и ако не сам, а оно успомена на њега. Луј се насмеја презриво. — За Проспера се ја не бринем исто толико, колико и за ову цигару, рече он, бацајући своју угашену цигиру у камин. — Она га љуби. — У толико горе за њу! За три месеца више га неће љубити. Кад дође згодна прилика ја ћу га уништити. Знаш ли ти, докле се долази кад се пође странпутицом? Проспер има љубезницу, која га кошта много новаца... има богате пријатеље и карта се... Једног дана после ноћи проведене за карташким столом, њему ће требати новаца. Дугови у коцки морају се исплатити за 24 часа... он ће морати да плати... а каса банкерова стоји у његовим рукама.

Раул се покрете од нзненађења. — О! викну он? О! — Хоћеш да кажеш да је он поштен. Много је чвршћи каратер но што је он подлегли су искушењу, кад су били у очајном положају... Проспер ми је на путу, он мора бити уклоњен и твојом помоћу ја ћу га довести у такав положај, да Мадлена никад више неће помислити на њега, осим с презирвњем. — Ти ми у том послу ниси наменио никако лепу улогу, примети Раул замишљено. — Како? Мој синовац осећа грижу савести? питаше Кламеран заједљиво. — Не грижу савести... али... морам признати. — Како се можеш сад устезати ? За премишљање је сувише доцкан... А! господин синовац хоће да ужива све пријатности живота, хоће да има пуне џепове новаца, лепе коње... али заборавља, да он све ово не може створити из ничега. Господин синовац хоће да остане поштен... Будало. Јеси ли ти икад видео, да људи наше врсте добију новац из чистих извора. Ваља новац вадити из блата, па онда опрати руке. — Нисам био доста богат, да би могао остати поштен, рече Раул, али ми је жао, да мучим две сироте жене и упропастим једног сиротог младића, који ме држи за свог пријатеља. Ово противљење, које Кламеран држаше за смешно, неумесно, наљути га. — Ти би, дакле, радије живео од милости твоје мајке, викну он, и задовољавао се са две или три хиљаде динара месечно. Али ако г-ђа Фовелова умре, шта ћеш ти онда радити ? Ваљда ћеш потражити са флором око шешира њеног мужа и молити га, да ти ову ренту осигура и на даље? Раул га прекиде љутито. — Доста! викну он. Немам намеру да те спречавам. Хоћу само да изнесем своје мисли и да ти покажем какав нитковлук ти захтеваш од мене, и да ти у исто време обратим пажњу, да ти не можеш без мене. Ја нисам никад противно тврдио. — Онда, драги стриче, хтео бих да знам, колика ће бити моја награда. Шта