Недеља

Број 27.

Страна 15.

се опрости овога другог, а други канда је погађао мисли првога. Само каква велика, ипшта опасност, могла би их опет помирити и сјединити а да такве опасности има, обојица се уверише на балу код Жандадијевих. Ко је био онај тајанствени харлекин, који је пвсле завијеног циљања на несрећу г-ђе Фовелове рекао Лују неким чудним тоном : — Јасам пријатељ вашег брата Гастова. Они нису звали које тај харлекин, али су били убеђени, да им је то неки страховит непријатељ, и они се решише да га упуту и убију... И они цођоше за њим, али их он превари, — Ми морамо бити на опрези —- рече Кламеран. Ја се све бојим, да ми ускоро на мораднемо чути што год отоме човеку. А кад га Рау поче наговарати, да се махне Мадлене и да је заборави, он га брзо прекиде: — Никад! Пре ћу пропасти! После кратког времена обојицу је занимала мисао, како да се одбране од онога непознатог, који ће их сигурно напасти. Они нису познавали свога непријатеља.

IX. Откриће. Све онОј што смо у прошлм главама испричали, све је то г. Вердије открио својим ретким даром истраживања. Кад је он у 9. сах у вече дошао у Париз одмах је отишаоу хотел „Архангел", где га је благајник очекивао с нвјвећи нестрпљењем. — Чућете лепих ствари — рекао му је он — и видећете, како се често дуго мора да тумара по прошлости, да би се открио узрок једног злочини. Да Гастон Кламеран пре двадесет година није случајно био у једној 'гбстионици у Тараскону, ваша каса не би пре три недење била похарана. 1866 год. платила је Валентинл Вербери за онај убод н©жем, који је 1840 год. добио њен клеветник. Али. допустите ми, молим вас, да вам по реду испрчам све. И он поче причати погледајући с ^"°"рна на време у свој бележник, који с оед њим на столу.

Г. Вердире за осам двиа није се више одмарао од двадесет а четири сахата, али је изгледало, као да ни мало није био уморан. Он је причао тако живо, као да с посорнице говори улогу, коју је добро изучио. Проспер гв је зачуђено слушао. Он се питао : да ли је и изтина све то што му г. Вердире прича, или је то само сан његове фантазије. Г. Вердиреу требало је подоста времена па да испричасве што је имао. Било је 4 сах. изјутра кад је он довршио свој извештај. На завршетку узвикнуо је: — И сад се добро чувајте! Они су, до душе, врло лукави. али би се кладио, да ћете пропасти. Неће проћи ни осам дана а ваша ће навиност бити доказана. Ја сам то обећао вашем оцу. — Ј 1 ли то могуће? промуца Проспер збуњено. — Шта ? — То шта ми испричате. Г. Вердире намршти се као човек, који је научио да се верујењеговимречима. — Питате: је ли могуће, ја вам кажем, да је то цела истине! Зар све што сам вам испричао имам и доказе! — И у Паризу може се десити тако нешто а да... — Висте још ввло млао и неискусан, драги пријатељу — прекиде га Вердире. У Паризу се много што шта дешава... — Али ја не могу да појмим како сте ви лако могли оукрити све те скандале. Г. Вердире насмеши се. —• Кад се прими неког посла, онда мнда му се сав предам. Запамтите само ово: и кад какав у пола даровит човек све митли своје и сву пажњу обрати извесном циљу, он га мора и постићи. Проспер никако није могао да верује у срећу, коју му је обећавао г. Вердире. — Ама ви бисте јамачно хгели да дознате, како сам ја постигао овај резултат ? упита г. Вердире, — Да, јер ми то изгледа као неко чудо. — Онда чујте. О чудима овде не може бити ни говора. Ми смо обојица радили на разрешењу ове загонетке. Ви знате како сам дошао на ту мисао, да јеКламеран умешан у тај злочин. Од тренутака било ми је све јасно шта ми треба чинити - И