Недеља

Страна 2.

Број 27.

већ немам више ништа ! викаше госпођа Фовелова. Ти си ми изео све: Остаде ми само још мој накит.. хоћеш ли га? Ако те то спасава, узми ; даћу ти га! Ма да је Раул одавна изгубио сваки стид, опет зато није могао на те речи непоцрвенити. Осећао је саучешће према једној жени, која је вазда била тако добра, тако пажљива према њему, која га је у сто прилика обасипала својом материнском нежношћу, а сажаљевао је и несрећну девојку, која је била жртва ситуације, за коју није ниуколико одговорна А он је морао према своме обећању, које је дао стрицу, својом снажном руквм потискивати их напред до ивице њихове пропасти, не би ли тако дошао до огромног богаства. С тога је он одмах угушио у себи сваку њежност и сурово рекао својој мајци. •— Дај овамо ! однећу да га заложим. Госпођа Фовелова узе неку кутију и предаде је Раулу. У тој кутији био је дијамантски накит, који је она добила од свога мужа на поклон, кад се он уверио да је стекао први милион. Лако је замислити како је било очајно стање ових жена, кад су оне морале замолити Раула, да им бар коју пару донесе од новаца, које буде добио у кредитном заводу. Он обећа то и одржа реч. Наравно да је тим својим поступком госпођа Фовелова открила један нов извор за Раула, који је он после тога са свим ревносно експлоатисао. Једно за другим ишле су драгоцености Фовеловичине у завод на залоге, а за њима су следовале драгоцености Мадленине. Према све већим и већим захтевима Рауловим Фовеловица није умела истављати ништа друго осим својих суза, а оне нису производиле никакав утисак. Катастрофа се приближавала. При крају новембра месеца госпођа Фовелова савршено није знала шта да ради, и већ је помишљали на то, како би било, да позове маркиза у помоћ. Од повратка његовог из Олорона није га ни једном видела, само се у први ма радовала, пошто је у њему сматрла чо-

века, који је њеног сина завео на странпутицу. Дуго се устезала, хоће ли своју намеру саопштити Мадлени, и на велико своје изненађење, код Мадлене није нашла ни најмањи отпор. Несрећа, тај најбољи учитељ свачији, изоштрила је поглед Мадлени, и она је већ одавна прозрела план, који је тражио, да она и њена стрина буду жртве. Сећајући се неких појава у прошлости почела је схватати истинито стање. Увиђала је, да је све оно, што се последњих дана догађало, извршено само зато, да њена стрина буде приморана, да је преда маркизу. Желела је да се што пре жртвује, како би тиме своју стрину ослободила тог несносног стања, у које је уваљена греховима Рауловим. — Биће боље, рече својој стрини, кад би ти сама потражила маркиза. И одиста госпођа Фовелова оде сутра дан у хотел, у коме је Луј становао. Наравно, прво га је писмом известила о својој посети. Маркиз је дочека хладно и уздржљиво као човек, који је увређен због тога, што се о њему рђаво мислило. Ипак зато изгледао је као да је веома дирнут понашањем својега синовца и да се због тога љути, те је обећао да ће се већ постарати да се његов синовац поправи. Али кад му је госпођа Фовелова саопштила, да је Раул у последње време у толикој мери злоупотребљавао њену доброту, да је она остала савршено без икаквих срестава, да Раулу не може у будуће давати ни пет пара, онда је маркиз са свим гневно поскочио. — А! викну он. То је већ и сувише. Нитков један! За ова последња четири месеца добио је од мене самог преко 20.000 динара, а ја сам му ту суму новаца дао само зато, што ми је претио да ће он иначе од вас тражити новаца, ако му ја не дам. Госпођа Фовелова занеми од чуда. ■И од мене је \зео преко 40.000 дин. рече она. Према томе он је потрошио преко 60.000 дин. за четири месеца. — То би било готово невероватно и немогућно ако није заљубљен ! викну Кла-