Недеља

Страна 18.

— вид не издаде, те напусти посао. И тако, прво мајстор свој, па туђ момак, под старост остаде на улици са женом и четворо ситне деце. Не имајући других срестава за живот, дође у Београд где спаде на то, да буде чистач улица. Убијен тим, он се као какав кривац клони познаника свестан тога, да је својом кривицом допао беде, он се не жали ни на когд. Бежећи од свакога, у чијем би погледу назрео ма и најмање сажаљења према себи, што би га вређало и опомињало на оно, што је до скора био, сматра да нико, ван његове куће, нема права да мисли о њему. Оскудица, као последица промена у његовоме животу, уместо да га зближи са људима, одвоји га од њих. Једва састављајући крај с крајем, о кори хлеба у кући, трпељиво сноси немаштину; а у зебњи: да не изгуби и ту кору хлеба, као какав аутомат, предано врши свој посао, чистача улица. У јутру, врло рано, устаје и, са брезовом метлом под мишком, одлази на дужност. У своме колегујуму важи као највреднији, и ако рани и из другога узрока: да пре цигана покупи са тротоара испушене цигаре. Од куће на посао, а са посла право кући, старац не свраћа са осталим чисгачима у кафаницу „код дивљег чокота" на ракију. Он је не пије, да не би трошењем повећао оскудицу, која се и без тога осећа у кући. Чак не би ни пушио, када би дуван морао куповати. „Они" га у општини не дирају са места на коме је, и он им је за то захвалан, ма да о своме послу и служби ни с ким не говори, па ни са женом, као што и он њу не пита: куда она јутром одлази од куће и шта тамо ради. Само суботом у вече, када прими своју недељну зараду и дође кући, тутнуо би јој новац у шаку и прошапутао: „Ето, ту ти је све!" То је готово све што и проговори са женом у току недеље. А то се понавља стереотипно сваке суботе. Исти начин опхођења, исте речи, иста зарада... Па ни према деци није старац друкчији. Сву бригу око деце води жена, као и о свакој пари, било да је она, или муж заради.

Жена је од мужа млађа за десетак година и куд и камо снажнија од њега. Иде право, уздигнуте главе, забринута лица.... Сваки посао пропраћа неком сређеном журбом, коју госпође у којих она ради и сувише цене, а чега се она ни у својој кући не може да одвикне. У јутру, као и муж јој, иде на посао, а враћа се доцкан у вече, увек забрађена изношеним шамијама калемћаркама, што добија од неке госпође, у које често пере. Кад од куће пође, носи собом земљани лонац, а у вече, уместо да вечера тамо где је радила, доноси у томе лонцу своју вечеру кући, под изговором: да због деце мора да жури кући, или да од умора не може одмах да вечера. Донесено јело раздели код куће деци, а она са старцем узме по кору хлеба, једу и ћуте.... Дојучерања жена мајсторева и своја газдарица, као праља не пожали се никадана то што је доживела, нити икаком речју пребаци мужу што због тога. Он је то видео и осећао што она осећа и сноси, а обавезан јој преданошћу неодрасла детета према мајци својој, сматра је у кући као неко више биће, нешто веће од себе. По каткад се деси, да жена остане по неколико дана, не имајући посла, код куће, и онда обоје, и муж и жена, претрну од страха: да се тај нерад не продужи.... У таквој прилици, рекао би коју реч и поразговарао би се са женом, али нема храбрости да отпочне разговор о томе, јер увиђа да нема права, да се на то пожали, пошто се само његовом кривицом дотпе дошло и, најзад, што би он сам, као муж и отац, требало да је тај, што привређује за све њих. Он се боји, да не увреди њу, која, као и он, ради и доноси у кућу. Њихов живот ма да проткан сиромаштином и оскудицом, тече без прекора и пребацивања. И мужа и жену везује заједничка родитељска дужност и самопрегорење оца и матере... Најстарију девојчицу могли би већ упутити на који посао, али она остаје обдан код куће, да чува млађу децу, докле је мати на раду — ван куће. Она хладна збиља и брига, у којој