Недеља

Број 7

Страна 123

О ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦИ Д -р. ВЛАДАНД ЂОРЂЕВИЋА Доктор Владан Ђорђевић од д-ра Вој. М. Суботића. Педесетогодишњица књижевнога рада 1860.—25. фебруара 1910. Са 9 слика. Београд, нова штампарија Саве Раденковића и брата 1910. Страна 164 велике шеснаестине. Доиста, пишући о животу и педесетогодишњем раду д-ра Владана Ђорђеваћа није се могла написати мања књига од те, која носи горњи наслов. Управо, чудимо се вештини пишчевој, како је на тако скученом простору могао да каже и исприча све, што је требало да се ма и у најопшгијим потезима забележи о јубилеју. Не намеравамо да пишемо опширну биографију Владанову ; јер за то немамо довољна прозтора у нашем ллсту. Али можемо учинити бар то, да из лепе и брижљиво написане и сређене књиге д-ра Субогића искинемо неколике листове и да их као какве изводе из целине прикажемо својим читаоцима. Тако н. пр. о рођењу и детињству Владановом пише д-р Суботић ово: „Кад се Владан родио, варош Београд простпрала се од тврђаве до шанца, на коме су биле четири капије: Стамболска, Видинска, Варошка и Савска. „Изван шанца и тих капија на њему су била раштркана турска гробља, чак до Теразија, садашње улице Краља Милана. „Ко год је од Београђана хтео само да загради који плац изван шанца („шарампова") добијао је на тај плац тапију да је његова својина. „Тако је и млади Хећим Ђорђе, доцније санитетски поручник Ђорђе Ђорђевић, добио један плац у пређашњој Господској, а сада Бранковој улици, и то баш онај, на коме је данас кућа, у којој је сада Српска Краљевска Академија Наука и Уметности. „На томе плацу, озидао је Хећим Ђока себи кућу, 1842. године, па се онда оженио Маријом, сестром Томчета (Томе

Леко), једног од првих болтаџија чаршије београдске. „Лепа Маца" (тако су је звали њени сувременици), играла је, на Ваведење, 21. новембра 1844. год., ваздан у неким сватовима, а кад се с игранке вратила кући, родила је мушко дете. „Кад је Хећим Ђока отишао своме венчаноме куму, Кочи Герману, једном од тадашњих најугледнијих Београђана, да му јави да је добио кумче, и да га замоли да то кумче крсти, Коча се јако обрадовао, и ту ноћ, од радости, није могао заспати. Мислио је, како ће му име наденути. Узео је своје „књиге инџијеле", и сву ноћ их је претурао, да у њима нађе, како се звао најславнији лекар у старих Грка, јер је баш тим именом хтео да крсти сина Хећима Ђоке, не би ли и он постао „дофтур". „Пред зору тек нашао је, да се најславнији лекар у Старој Елади звао Ипокраш.ис и када је у цркви Св. Архистратига крштавао дете, па га је свештеник упитао какво име хоће да му надене, Коча Герман рече: „ — Ипократ. „ — Нема таквог свеца у православном календару — рече свештеник у чуду. „ — Човек који је то име носио учинио је више добра роду људском него неколико туцета светаца. „ — Добро. Кад је тако, нека буде твоја воља, газда Кочо. Крштајет оја раб Божји Ипократ! „ Кад су дете однели кући и казали како му је име, његова мајка, која се родила „преко", у Белој Цркви, само хукну: „ —- Ију, тешко мени, какво је то име? Ја га не могу ни изговорити, а камо ли њиме тепати! „Хећим Ђока се задовољно смешкао. Њему, који је место докторских диплома имао само тироцинијум, из апотеке Мате Ивановића у Београду, и који је самоучки, у болшшама, дотерао до лекарског помоћника, ласкало је, да му се син зове онако, како се звао најславнији лекар на свету, „Не прође ни година дана, а у са-