Недеља

Број 8

Страна 1о9

Да се дигне што је било пало, Да пропева што је проплакало, Да се споји што је раздробљено, Да заблиста што је потамнело, Да се здружи, што се отуђило, Да се збрати, што се одродило. Да ускрсне, пгго ј' у гробу било, Да се слави слогом и јединством, Од данаске па све до вијека Амин Боже, амин роду моме*)! 1858.

КАКО ЈЕ МАНДРДИ ИЗГУБИО ЛАРНИЦУ ЈЧидан *$, 5уга|>ски

Милан Мандрда, потомак историскога Мандрде и његов унук, био је угледан домаћин у селу Ратковићу. Био је на гласу као познавалац добрих, коња а и имао је ватренога вртнца, кога је једино он јахао и ни за које благо не би уступио другоме, да га јаш\ Мимо то, био је одличан ловац, да му је на далеко тешко било наћи равна, само му је као и већини наших домаћина била мана: воле > јз да се пре. — А и како не би? кад ето, све село, па и даља околина зна, да му је забран „испод Кременца" — језгро његове имућно ти — .аедовина, коју он ужива из незапамћених времена, па му сад онај „јучерањи" Колаковић, на основу некакве турске тапије спори својину забрана, и хоће да му га с\дом отме. Душе ваља „начелничество" није успело да га истисне с његове дедовине и ако се породица Колаковића сатре, плаћајући и подмић>јући кога је год могла, Кад је на послетку противник му био упућен на спор грађанскоме суду — као слабија страна, — одахнуо је и насмејао се безбрижно; јер ће у суду лако доказати првенство свога права, пошто ће у селу наћи колико год хоћеш саријих, уважених и поштених људи и првих домаћина, који ће „совесно" осведочити, да је забран испод Кременца његова дедовина, што су његовим старим и Турци признавали; а највећма је био охрабрен тиме, што ће му и чзча Борђа, најстарији чо ек у Ратковићу бити главни сведок код суда. — Е, сад Колаковићу, видећ^мо да ли ће ти помоћи и вредети све турске „ћаге тапије и тескере", кад је чича Ђорђе пристао да дрмне душом — уз-икнуо је Мандрда раздраган обезбеђеним успехом на суду.

*Жако за „Јеку одГусала". спевану 1858. године, садањи нараштај мучно и да зна нешто, то прештампавамо ту дивну ттриотску песму Драгашевићеву, уверени да чинимо лепу услугу напшм читаоцима. Уредн. „Недеље"

Сиор је овај вођен око шездесетих година прошлога века, код јатдинског окружнОг суда, коме је председник био чувени Димитрије Кара-Костић, стари лицејац, али који би могао и нашим данашњим судовима да служи као узор савесности и правичности, примера и обазривости, Његове ради наводимо, да је он често пута чинио за свој рачун изузетке са сведоцима и< Велике Дренове, пошто је био убеђен, да су сељани тога села „професионални" сведоци, који су махом унапрзд доносили своју пресуду код „Т. и бреста" у В. Дренови. Ако се парничари нису могли путем до суда да поравњају без суда.и чудно вато, пресуде су махом испадале онако, како су они код „Три бреста" доконали. Али Кара-Костић би само упитао сведока одакле су, па кад ^ажу да су из В. Дрен ве,. он се само осмехне, паих као шале ради упита: ■— А 1есте ли већ скројил-1 прес>ду код „Три бре^та 1 ', а? —■ Могу они на то рећи ма што, тех он би им кратко и јасно саопштио да иду кући, да не данг\'бе даље, и они-би одлтзили; јер против Кара-Когтићеве одлуке нису помагале никад никак ,е жалбе или п~>отести. Наравно, и о ај је стари суди'а имао и?весних мана, ван дужности, на пример: био је конзервативан до т-рдоглавствт: лекара и апотекара сматрао је за шарлатане и мамипаре и обично би говорио: — Волим дати касапину и касапници дукат, него ли доктору и апотека >у пару — тако, ако га ухвати грозница, тешком муком би га укућани наговопили да' узме кинин, али у накнаду за ту жртву, морали су да позову и коју Циганку да му пробаје и да видчтц, грознице би нестало, као да си је руком однео, —■ па сад, буди паметан и р и, оји јелзкпомогао, реци и■ диказуј колик.. ти је год оља, он ће у поновљзном слу.чају упот еб .ти лс.и рецепт, само обрнутим редом,, т. ј. пр о ће поз-.ати бајалицу да му пребаје и тек онда упо т ребити кинин, па је опет добро, али једно без другога он не замишља. Мимо то, био је особењак. Тако, кад пође у суд, па прође поред касапнице, види добру говеђину, он се заустави, избаци једно ох^ ох, ох! нарзди да се одсече ока и да се однесе кући и то се понавља поред које год касапнице прође, те се у његову кућу једног дана донесе по пет, шест ока меса, пребацз ли му укућани да би сад могао и сам да отеори касапницу у кући ов би се правдао: — Па шта да радим, кад је добра говеђина, а нису ми је као поклон донели, већ сам је платио, колико су год затражили и квит, Иначе је, као што рекосмо, као судија строго делио правду, али не затворених очију, него је четвере отварао, само да не омаши,