Недеља

Број б

Страна 135

те још једном видим... Богдане, дај ми воде... опет ме гуши... Слари донесе. — Ил'не. Дај ми лимуна... крпе... крпе ладне... Опет глава... После дуже паузе опет је почела бунцати и падати у агонију. Око четири часа изјутра, пре рађања сунца, добила је грчеве, притајила се, опет добила ватрз^, и жалећи своје драге, умрла је у наручју старца, који се угризао за усне и до последњег часа храбрио сина који је с осталом децом плакао око постеље, док није јекнуо од бола и срушио се на своју драгу жену, кад је издахнуда и спустила главу. Тишина у соби, потом ужасан врисак, кој: г се разлегао и летео мирном улицом мале вароши. III Да би га утешио, отац га је одвео од ковчега 3^ споредну собу и причао му: — Смири се, ти треба да живиш, а ми стари... ми стари.. Хтео је да се заплаче, али је прибрао сву снагу, ночео опет разложно: — Ми стари морамо да умремо .. . дошло време. Ти имаш данас да раскинеш са својим младићством. И ја могу умрети... данас, сутра... Имаш четири неудане сестре и два млађа брата.. . Пензија је мала. Морао би да радиит, да се бринеш за њих. Ово је ужасан дан, он ти говори, да ти мораш да се стараш од данас о свима... Мораш остати овде и добити место у среској канцеларији или првостепеном суду, и писати својим друговима да ти пошљу табаке за спремање за испит. Најзад, ти мораш... као и сваки грађанин... да даш изјаву којој странци припадаш. Ти знаш начела свога оца... — Моја су начела непоколебљива у... — Али неостварљива... Најзад, ти мораш најпре волети своје најближе. И ако не умеш да волиш своје најближе, нећеш умети волети ни остали свет. Наша је странка извојевала све слободе борећи се с реакцијом, и ово што ви радите то је лудо. Најпосле, данас томе

нема места. Ја сам хтео да те умирим> и да се посаветујем, док је још твоја добра мајка ту, о свему... Ти си био увек добро дете. Свештеник је већ био стигао, те су опет изишли. IV У вече се на маловарошком гробљу уздизала још једна, нова хумка. И док је над њом блудео влажни гробљански ваздух, и дрхтало кандило, Милан је седео дубоко у ноћ на прагу своје куће, док су деца спавала, уморна од напора, а старац, нервозно шетао по својој соби. Милан се решавао на један корак... Он је мислио о свему, али ништа није смислио. Загњурио је главу у дланове и ћутао. Најзад, устаде, болно уздахну, па као, човек који се решио шта ће сутра радити, стиште песницу, подиже главу и уђе у своју собу. Старом чиновнику требало је сутра у канцеларију, и ако се овај случај десио, али он није могао спавати. Милан је легао, не мислећи даље ништа, гледајући у мрачан таван. .. У зору је заспао. V. Пошта је однела по подне три писма. Два препоручена за Београд, а једно за Беч. Стари је био задовољан и причао је свима у граду, како ће његов син бити чиновник у истом меету, како се определио у начелима и још много које шта. Милан се вратио са гробља, видео је поштанска кола, која су му носила три писма: једно главном одбору странке којој се определио, друго министру унутрашњих дела, а треће својој старој познаници у Беч. Он је хтео да стане пред кола и да их једним покретом заустави, да им одузме она писма, или да легне под одморне коње да га у трку прегазе, али су кола весело одјурила, чисто пркосећи. Отишао је у парк и седео је сам до у ноћ.