Недеља

Врбј 1

Турски коњи српске газе маЈкеј Гурска пушка Србина погађа, Турска сабља српску главу сече. Нигде мира за Србина нема, Нигде станка нит весела данка Код својега толикога блага, Србин поста убого сироче; Код толике своје госпоштине Србин поста слуга без динара; Место паса свилена и сјајна Липовом се ликом опасао;

" ; " ... Страна 137 "" ' ? Г1Т1ЕС1Ш" Нити ДруГих грабљивих зверовг] Тек с Турчином да на близу није: Е је Турчин гори од медведа, Е је Турчин грознији од вука. Све процвиље у невољи тешкој, Све проклиње дан рођења свога Што животу живота му нем?, Самрт му је једино спасење; У утроби чеда проплакала, Толик' муке беху пристасале! Тако траја четири стотине,

Најстарији срцски пароб^од ,,ДЕДИГР#Д", Место тока сребрних и златних Лед угрудван прса му покрива; Место бојна мача пламенога Штап слепачки десницу му красг; Место тешке диван кабанице Покровац га просјачки одевг; Место дома и дворова лепих По гудура Србин се пребива; Месго цркве и храмова сјајних Што-но Србљи Богу подизали Студен камен у пећини хладкој Беше олтар српским молитвама Срб се пење на врлетне стене, И увлачи у провале брдске, Да избегне турско самовољство; Не боји се медведа ни вука,

^зећи у беогрздско савско оЈ>истанишге Тако Србин у окови пишта, А помоћи ни од куда нема. У људ'ма су срца салеђена, Нико не зна шта су муке туђе, Нит' ко хаје за Србина сужна, А Србу се сакупила душа, А у души преочајна сумња: Да л' већ има Бога и правице, Да избави, или да умори?! Ал кад јади превршили јадом, И кад дошла у подгрлац душа А диже се велико и мало И све што се Србином назвало У Србији земљи ојађеној. Машише се шуме и оружја, Машише се горе и планина