Недеља

Број 10

Страна191 ЛУДА ПЕСМА Другу к, к.

Да ли сам икад у животу своме Осетио право задовољство неко?! Да ли је ико празном срцу моме Пробудио срећу стежућ руку меко?! Пријатељство право нисам осетио, И искрено нисам разумеван био, Под осмејком подсмех преледен се крио Ја сам увек кратко, врло кратко снио Пријатељу драги, ове сузе вреле Што журе низ лице, ни сам не знам зашто. Благодарност можда, одати ти желе, Ја плачем... можда, ти разумеш затнто?' Ваљда што тренут искрен и пун среће, Кад је сам бол слађи нег све сласти скупа, Када остављене неко сам нас среће, Да нам лажност свега из срца ишчупа. Гч.-' | Што видех у томе бономе тренутку | Да све око мене неискрено дише, Ваљда што бол срца у најдубљем кутку Што изгубих оног кога срце нише Заједно са својим сновима преслатким Беше твоје дело... Једнога ће дана Пуна тихе сете, акордима кратким Причати будућност сз^зна, уплакана. Да је већ све прошло... Нестаће нас, леле!... Као и тог лишћа што са грана пада, Из младости ране наше наде свеле Испуниће сетом наше груди тада. Тада, кад нам свему крај приспео буде, Ал шта ја да жалим?! Младост срећну своју?! Или топлу љубав људи с ове груде?! Не! ја жалим тебе и искреност твоју Јер и она своју изгубиће боју... 1909 г. Београд Р. М. Ђ