Недеља

Страна 222

Број 12

зумевањем, са подједнаким пиштећим гласом ову одвратну им дивну басну. Сви ће се ученици „деветог припремног разреда" гадити бар још петнаест година кад им се помене један од најславнијих француских песника*) Малом Амадеју дође да плаче. Са чуђењем и са ужасом слуша он како један за другим „одмотава своје клупче." Па кад помисли да ће он од сутра морати да чини то исто. Никада неће он то моћи. И г. Таверније му задаје тешке бриге. Набусито изваљен на своју столицу, овај „гњаватор" бледих образа није без извесних претензија. Брижљиво чисти и дотерује нокте, а ако би с времена на време отворио уста, то би само избацио какву претњз^ или изрекао какву казну. Па зар је тако у школи! Амадеј се сећа пријатних часова читања, које му је давала она добра Лујзица, већ тако озбиљна и мудра, ма дајој је тек десет годнна. Сећао се како му Је показивала плетећом иглом слова у илустрованом буквару, и то све са толико нежности, са толико стрпљења; а дете, од првога тренутка прожето школском досадом, гледа кроз прозор како ветар покреће лишће меланхоличног јавора, III. Прође једна, прођоше две, три године, а да се ништа од важности не догоди код становника петог спрата. Крај се није променуо и још увек изгледа као пре црађе које је већ у пола у пољу. До Д } т ше подигли су на два пушкомета од куће 3^ којој су становни Шерареви и Виолетови велику зграду од пет спрата, на чијем се крову још вијаше зеленило, које су били утврдили зидари. Али то је и било све. Преко пз^та, земљиште које је било на продају, ограђено иструлелим плотом било је још увек обрасло осатом и травом коју је пасла једна коза. А на зиду, које још увек надвишавахз^ јорговани са *) Одлична слика савремене школске системе. својим мирисавим цветом још није било нестало оне грубе љубавне изјаве, која је ножем била з г резана 3^ малтер: „1\ад ме Мелија буде хтела, имаће ме." Са потписом ,,Ижен". Дакле биле су прошле три године и мали Амадеј био је нешто порастао. У оно време дете рођено у срединпу париском —• на пример у оном лабиринту нечистих уличица, које су се вз^југале око пијачних зграда — могло је одрасти а да и нимало не примећује мену доба године на други начин већ по температури и по малом парчету неба што га виде кад погледају нагоре. Чак и данас по које сиромашко дете — сиромаси се никад не крећу из својих пзби — позпају да је наступила зима по мирису прженог кестења, долазак пролећа по китицама цвећа и стоваришту пиљарице, долазак лета по колима за проливање и најзад долазак јесењи по гомили острига која је наслагана код винара. Огромни небосклоп са овојим горостасним облачним палатама, злато сунца које залази иза бујног дрвећа, дивна тишина и месечина, то је само за становнике отмених квартова. Раднички син, пр. у улици „Депорт-СенСовер проводи своје детињство играјући се на степеницама, које заударају на олово, у двориштима која личе на бунаре, те и не зна за природз^. Највише ако дође до закључка да мора негде да има зеленила, кад на Цвети види омнибуске коње закићене врбама. У осталом шта је било ако дете има фантазије? Осећаће сав занос ноћне поезије у звезди, која се огледа 3^ реци а уздисаће све опијајуће летње блаженство у рз^жи, која би случајно испала из косе каквој гризети из комшилука. Што се тиче Амадеја „он је био тако срећан да се роди у овом дивном и меланхоличном предграђз^, које још није било „хаусманизовано"*) И које је имало још дражесних и дивљих кз^това.

*) Наиззшаип, чувени управник града Париза рођен 1815. г. који је млого улепшао и регулисао Пориз. Ова шаљива ковачица значи дакле колико — изидати регулисати.