Недеља

Страна 210

Број 12

бу. Кад смо се после двадесет и пет година видели, ои је био здрав, развијен, јак, опаљеног лица, светлих очију и с манирииа човгка, који није навикао да одмерава сваку своју реч. Његова кратко ошшиана коса, енглеско одело, пуна брада, задовољство које му се огледало на лицу —■ у кратко, ништа то није могло п •дсетити на чиновника. Зар ти ниси у суду? — Нисам одавно пријатељу; ја сам ти се посељачио. Има већ толико година како сам економ. По миље одавде, у Шотрену имам лепо имање. Тамо сејем разна жита а имам и диван виноград. Баш мораш пробати моје вино... — Ама Бога ти ? Зар ти син, и унуче чиновничко, ти коме је свак прзрицао најлепшу чиновничку каријеру, зар си ти црн капут заменио блузом? Какоје то могуће? — Богме, такоје — одговори Витал. Мали узроци, велике последице. Ја сам, брате, дао оставку због две брескве. — Због две брескве? — Чекај док попијемо каву, па ћемо онда мојој кући у Шотрен и тамо ћу ти све испричати. После неког вргмена ми запалисмо цигаре и изиђосмо из свечане дворане. Кад смо пошли дуж канала, мој пријатељ отпоче: „Отац мој, стари чиновоик, није знао за други живот осим канцелариског. Чим сам положио испите дошао сам као „прекобројни" 3^ очеву службу. Без икаквог одушевљења ишао сам у канцеларију и живео монотоним животом чиновничким, којим су ми живели дед и отац. Још од детињсгва учили су ме да будем приљежан, тачан и да пош гујем моје старије. Били су са мном задовољни и ја пређох први степен. Г(ад ми је било двадесет и пет година, директор ме узе 3^ свој биро на чему су ми сви завидели. Сви су ми прорицали најлешиз' будућност. После се заволех с једном младом и лепом девојком анђелскога срца али без имања, и венчах се с њом. То су ми већ урачунали у грубе погрешке. Чиновници су врло

реалистични; они о свадби веле: муж плаћа доручак а жена ручак. И ја и жена морали смо много што шта претрпети. О мојој „глупости" (женидби) говорило се свуд по вароши. Сви су тврдили, да ми је пропала каријера. Али моја јс жена била лепа, волели смо се, живели смо врло скромно, нисмо се задуживали, и тако нас не искључише из друштва. Мој директор био је богат, живео господски и на своје забаве позивао је и нас, своЈе чиновнике с породицама. После године данч моја је жена била у другом стањз^, и премда сам се био решио да је не остављам саму, ипак сам морао отићи на забаву, коју је давао директор. Његов позив нама је заповест... На десетак дана пошто ми је жена родила директор је давао сјајну игранку, на коју сам био и ја позвш, те сам према томе морао и отићи. Намештајући ми белу огрлицу рече ми жена: — Игранка ће јамачно бити сјајна. Разгледај како је намешгено, тоалете и госте, па да ми после причаш. Чујем да ће вечера бити ванредна. Спремио ЈЗ Г је Шеве. Причају, да ће бити најлепших деликатеса, међу којима ће бити и нових бресака, од којих је свака плаћена три динара. Ако ме волиш а ти ми донеси једну. Ја сам јој доказивао како је то немогуће спустити бресквз^ у џеп а да нико не смотри, али она није престајала молити. — Та то је нешто најлакше на свету. Ко ће у оној галами још и на то пазити. Ти ћеш лепо узети једну брескву и метнути је на свој тањир — немој махати главом — то је тако просто. Молим те обећај ми, да ћеш ми једну донети. „Па зар нешто да одречеш жепи коју волиш ? Ја промрмљам неколике речи и пођем. Кад бих на вратима ја се осврнух. Њене лепе очи чисто сз^ пламтеле. — Је ли да ћеш ми донети једну ? Игранка је доиста била ванредна.