Немачки буџет

147

били већи и у колико су се суме више колебале, у толико се наравно и њихова штетна дејства јаче осекала. У след тога морало се доки на идеју повекавања царина и пореза у тој мери, да се матрикуларни прилози учине излишним. То je основица предлога велике Бизмаркове царинске и финансијске реформе 1878. год. Али je Бизмарков пројект изашао из Рајхстага 1879. год. знатно окрњен. Шта више, Франкенштајновом клаузулом (в. одељак о Царевинским Финансијама) задржани су и даље матрикуларни прилози. То je прва и највека грешка немачке финансијске политике. На овај начин Царевина се лишавала једног великог дела својих прихода, чија сума износи од 1879. год. до 1911. год. 9,63 милијарди марака. Уступања по Франкенштајновој клаузули донела су један кобан фактор у финансије, како Царевине, тако и савезних држава. Последице су несигурност у финансијској политици и непрегледност у финансијама. На та] начин било je могуке, да Царевина за читав један низ година, од 1883. —1898., даје више посебним државама, него што од њих прима и само на та] начин могукни су такви куриозни случајеви, да се царевински буџети завршују дефицитима, а да Царевина даје посебним државама на име уступаньа више, него што на име матрикуларних прилога од њих добија. (На пр. 1888. год., када je царевински буџет завршен са дефицитом од 20 мил. марака, уступања су износила 70 мил. више, него матрикуларни прию *