Низ воду

НА СПРУДУ 109

шла ону брану стења што се целом ширином Дунава препречила, несавладљива као права Гвоздена Врата.

Тога дана многи врхови тог подводног стења вирили су као црни зуби из запенушене чељусти. Срећна се држала десне стране тог „старог пута“, где је стење нешто дубље под водом, и великом брзином прелетеше дуж спољашње стране насипа Сипског канала. Крму је држао Андреја, који је овуда већ пролазио и добро познавао пут и његове опасности. ћутали су обоје, у оном уживању напетих живаца, у игри са опасношћу. Пред крај насипа пројурише мимо потопљени шлеп чији је кљун само вирио. Био је пун соли кад је потонуо...

Вода је ту смушена, сударају се разне струје, кључа, пенуши се и окреће у вртлоге. Морао је Андреја хитро да исправља бродић, који је заносио час на ову, час на ону страну. Најзад открише село Сип, насеље самих рибара, а мало доцније били су међ групом пешчаних острва, покривених зеленилом, зарубљених тополама и врбама.

Готово је за Ђердапом! Ето поново широког и мирног Дунава, без стења и клисура, са спрудовима и адама, ниским обалама, по коме се плови и сању и ноћу.

Стадоше на једном спруду код Гура-Ваја. Били су задовољни што су срећно прешли опасна места. Изишавши на обалу да потраже хлада, опазише на песку крај воде нешто црно што је потсећало на човека који лежи потрбушке рашире-