Низ воду

412 | НИЗ ВОДУ

_________________________ =

МАРКО

Јесте. Али није свеједно по оне који нас воле, који ће плакати за нама и који ће нас до смрти у срцу носити (говорим уопштено и не мислим да смо ми баш у тим приликама). У томе питању морамо на њих мислити а не на себе. Присталице спаљивања (са гледишта хигијене и уређења градова заиста најбоље решење) излажу нам речју и сликом шта све бива са нашим телом по-

_копаним у крилу мајке земље. Али нам не дају снимке онога што се дешава у крематориуму. И то мора бити красно! Најпре почиње кожа да руди, очи се... да ти не описујем све. Они сматрају као да то не постоји, зато што је кратко, што се брзо ниже. Али са психичког гледишта (а психа оних којима је смрт отела љубљено чељаде, необично је осетљива нарочито одмах после вечног растанка) то брзо материјално изобличавање, са пролазом кроз све те ужасне ступњеве, управо је најтеже и најсвирепије зато што је нагло. Знаш да су у смрти најтежи, за оне који остају, први тренуци, помисао наглог прекидања животног влакна. Не може нам продрети у свест да нема више онога кога је пре неколико трену“ така још било. Ту истину ублажује унеколико помисао да је од умрлога ипак још нешто остало, његово обличје, које бар првих дана смемо замислити под земљом онакво какво смо познавали. А први дани су ту најважнији за израњављену душу. Доцније, много доцније, кад је све пречи-