Низ воду

НА СПРУДУ 119

кави начин на који се она увлачи у наш живот. Кад би старост одједном наступила, прославили бисмо последњи дан своје младости а сутра бисмо били старци. Помирили бисмо се с тим као са толиким другим стварима са којима се растајемо у животу једног одређеног дана. Али неопажено старимо. Свако јутро кад се погледамо у огледало не налазимо никакве промене; неки пут нам изгледа чак да смо млађи него јуче. Варамо се и заваравамо све док једног дана нема више сумње да смо старци, Кад и како се то десило, не умемо рећи.

Много сам више радознао у које ћу доба године умрети него које године. Смрт је некако различна према годишњим добима: у пролеће је као прекидање новог започетог кола, у јесен се подудара са његовим крајем. Усред лета, по оним нашим жегама, или усред зиме, по вејавицама, смрт као да је дошла кад јој време није. Пред зиму је некако најпаметније поћи на тај последњи пут (осим што се спремљене зимнице тиче). У сваком случају сваке године славимо незнани дан своје смрти, можда весело и задовољно као и свој рођен-дан. А што се тиче године наше смрти, тј. дужине нашег живота, она не значи ништа, свакако не означује колико смо живели. Јер календарске године свакако нису мерило трајања живота. Нису ли нам неки дани дуги, други кратки, неке године остају у нашој успомени као врло дуге, друге су прошле да их се ни не сећамо. Стога то настојање људско да се по календару живи што дуже, нема никакве везе са стварним трајањем