Низ воду

122 НИЗ ВОДУ

МАРКО

Ја опет мислим да онај који је непоштен биће такав и кад би му све жеље биле испуњене; а поштен ће бити такав и кад му ниједна није испуњена.... И питање смрти се изучава са свих гледишта, само не са гледишта људског достојанства. Наука продужује живот али не измирује човека са смрћу нити му ову чини лакшом. Напротив, одузевши загробне наде учинила је да се мисаони човек мора заварати и бити површан до невероватности у своме ставу према смрти. Је ли то достојно, бити учен, тражити целог свог века истину, а пред смрт бити завараван од своје околине, бити обмањиван од лекара, и завршити своју животну филозофију инјекцијама морфиумаг Много се достојније понашају према смрти они којима наука није ништа открила. Колико је већи онај сељак који мирно гледа смрти у очи, припрема се за њу уре ђујући своје послове, од оног чувеног лекара кога ученици варају да је спасен онда кад му се крај приближује. Достојан крај живота откупљује цео живот.

Знао сам једног свештеника, који је пратио осуђенике на губилиште и који је имао успут, у колима, да осуђенику пружи последње утехе вере. Равмишљао сам шта би се све утешне речитости могло развити у таквој прилици. Ако ишта могао му је рећи да човек ни у највећој казни својој није могао ништа измислити чиме га природа није већ обдарила: зар неће умрети и они који му суде»