Низ воду

94. НИЗ ВОДУ

Јуцом огромни шлепови, често на неким местима нема више од две шаке воде под њима, а кад магла изненада падне или зими вејавица изненади бродове у Јуцу, јадни капетани осете тада сву горчину мрнарског хлеба, за који се вели да има две коре.

На изласку из Јуца, очекивао их је необичан призор. Између Голубиња и Љуботена упадоше одједном у ројеве воденог цвета, тако густе, који су их шибали по лицу и падали им у очи, да су једва могли пред собом штогод видети као кроз најгушћу мећаву. Милиони тих инсеката падали су на реку и прекривали је у потпуном смислу. Инсекти су се у ваздуху сударали, свлачили су своје беле кошуљице, парили се и лепршајући крилима падали на реку умирући. Сваки кутић брода био је пун њихових меких жутих лешева, са огромним црним очима и рачвастим репом.

На улазу у Казане, жива вејавица се прореди. Пролазећи поред Калника, стене која вири из воде на самом уласку у Казане, Андреја се сети шале свог друга, који је једном наметљивом познанику дао своју адресу преко лета: Марко Н. Калник. Ђердап.

У Казанима је владала потпуна тишина. Горе у висини врхови планински били су осветљени сунцем које се није видело. Вода је била глатка и полако је протицала. На једној страни лепи Сечењијев пут, који их прати од Базјаша, провлачио се сада клисуром уз саму реку, на многим местима уклесан у самој стени. На другој страни остаци Трајановог пута на које су били наишли