Никола Петровић и његов двор : епилог једне срамне владавине : (збирка аутографских докумената у 18 факсимила)

ЛАЖНИ РЕПУБЛИНАНАЦ

Већ сама помисао да ће се српски народ ујединити, доводи бившега краља Николу до очајања. Он то уједињење не може да схвати друкчије него као свој лични и породични порав. Он зна што о њему мисли Црна Гора коју је издао, и цио српски народ који га је упознао. Он зна да му у нашој уједињеној држави мјеста нема. За то он мрзи душмански Србију, јер је она и на Крфу и у Солуну још увијек борац за народну мисао и јер се око ње ствара наше уједињење. Док је Аустрија била читава, он је био за независну Црну Гору и тражио за њу комад Србије, а кад је ратна срећа почела да издаје централне силе, он је постао Југословен на бечки и пештански начин. У томе га затичу догађаји на српском фронту. Из побједе у побједу јури српска војска. Бугарска и Турска пропадају. Загреб, Спљет и Љубљана спремају проглас уједињења са Србијом. Уједињење, дакле, већ је неизбјежно. То види и бивши краљ и њему не пада на ум да то дјело помогне, него да га поквари, а покварити га може тако, ако се он изјасни за републику, т. ј. за такав облик државни, за који народ српски по самом признању краљеву — није зрио. Послије кад народ сам лупи главом о зид — биће Ћара и за Господара! У тим намјерама пише краљ Никола 19. октобра 1918. год. својој кћери Ксенији, између осталога, ово:

« Прокламирали се Уједињење наравно изаћи Ћеједна прокламација Српскоме народу зато. Јаћу се међу тим прибрати да виђу како ће ствар поћи па ако виђех да је озбиљно — ја ћу учинити један Гест: а тај је ови:

Проглас Републике за све Србе и Југословене и абдикација оба Српска Краља и обије династије.