Нова искра

НОВА ИСКРА

Б рој 4.

И да га пригрлим на њедро чилно, И да га пољубим пољупцем светим; Да га се наљубим колико иште Срце ми, и да плачем, И да му прозборим : душа ми свигпте За тобом, јера смо налик у свачем; И ја се наносих дроњавих прњч, Борих се С људма грубим ;

И ја сам цвијетак презрена трња, Мајка ми гладова, — зато те љубим; У КРАТКА ПГИЧА Иосила је бијело одело, Сну пјесничком подобна је била, Сфинксу мирнбм бнће њено цело. Дуга коса бијаше јој свила,

Глас, — тонови који душу тјеше, На статуу личила је цила. Љубила је, — нељубљена бј&ше. Бол се њезин не спази на лику, Али црви срце њено ј а ше. Јад умори материну д.ку, Свену ноћу сред јесењег мрака, Слична у том цвијету јаднику, Кад остане без сунчева зрака.

IIА ХАМЛЕТОВОМ ГРОБУ ИЗ ПУТНИЧКИХ БЕЛЕЖАКА - М. Р. ВЕСНИЋА —

„0 §оо(1 НогаИо . ,. . И' Љои (11(181 еуег ћоШ те Јп Љу ћеаг!, Аћвеп! Ље Ггот МЈсИу алућПе, АпсЗ. јп Шз ћагзћ \тог1(1 Дга'«' Љу ћгеа!ћ 1П рат То +.е11 шу а1(1гу" ПЈеккаир, [Хамлет, V, 2] Кјбђепћауп (Копенхаг) 15(27 августа 1897. Ш^ад смо се око десет часова јутрос укрцали у брод, који ће нас однети у Хелсингер и његову околину, где ћемо моћи видети и „Хамлетов" гроб, онда ми је дошло врло жао, што међу сапутницима неће бити Хорација, који би ми знао причати што ближе о његову животу. И сећајући се скоро последњих речи Хамлетових на самртном му часу, мени је падало тептко, што ни од једнога од познатих ми Данаца писам могао игачекивати усклик „Све то ћу моћи верно причат ја." ') Неуморни Барон ЦитФен -Аделер и л,убазни д-р Саломонсен дочекивали су предусретљиво чланове Института, дапагање званице Данског Иравничког Другатва, па самој обали, упућивали их на брод, нудећи свакој госпођи по киту цвећа. Ја сам дошао међу првима, и прелиставао сам на једној клупи мало Каселово џепно издање Хамлета, задржавајући се час на једном час на другом месту, и поздрављајући се у исто време с друговима из Института и данским знанцима, који су једни за другим долазили. Да ли је то била случајност или не ; ни сам не знам, тек сам се ја био зауставио на 4 појави IV чина, кад ми је колега Касиарек из Кракове пришао са својом духовитом кћери и са својим сином. Норвешки војвода објашњава ту Хамлету, као што ћете се сетити, циљ војничког нохода Фортинбрасова.

') Наводи из Хамлета биће у главном но преводу дра Л. Костића ( Летоиие Матице Сриске, књ. 1-52 — 156. 1887-8.)

„Идемо добит комад земљице, ван имсна што нема вредности. За пет дуката не бих, велим, пет, закупио је на годину ја. Норвег ни Пољак више не доби у баштину да коме прода све", на што му Хамлет добацује да „две тисућ душа, злата двадесет размрсит' неће задевице те," па се онда у своме јаду вајка, што .... „у смрт срља дваест хиљада за једну ћуд, за машту славе тек, к'о да су раке постеље ; за крај где не мож' боја избит' војска та, где иогииулим иије гроба дост' ? /" и ми се слажемо одмах у закључку, како ни само оновремено Ратно Право није било непознато великом духу ТИекспирову. У том сам тренутку, ја то не кријем, осећао извесну завист према пољском колеги. ЈПекспир је дакле знао, и то добро, и за ПоЈћску. 0 Орбији и Србима нема у његовим делима нигде ни помена. И од куда би га било ? Нисмо ли у Средњем Веку ми били и сувигае одел>ени од Запада, и није ли крајем XVI и иочетком XVII столећа наше племе „сном мртвијем спавало" ? Па ипак је и нама дат један зрачак наде. Ту скоро је један инглески писац изигаао у једној расправи с поставком, да је Шексииров Отело зећанин, да ће то бити неки Црнојевић ! И ако Инглези имају често и разроких поставака, ја сам поменутоме госнодину на овој био захвалан, и ја сам је, треба ли да вам то кажем, изнео данас своме пољском пријатељу. Али су санутници већ у велико навал>ивали и бројем и жагором и поздравима, и ја сам свога Хамлета морао ставити у нтпаг, да га тек сад опет извадим, те да с њим у руци и заспим. Треба ли да вам речем, да Шекспира волим над свима песницима ? На што би била та исповест, кад је он већ одавна и онако освојио цео образовани свет : он му се управо са својим светом наметнуо. У том пак Шекспирову свету ја особито, и над свима осталим, волим Хамлета , и све нтто је у њему, и то претпостављање неће долазити само отуда, гато је то дело које је мени најближе по самим проблемима које расправља,