Нова искра

6. БРОЈ

БЕОГРАД 16. МАРТА 1899. ГОДИНЕ

ГОДИНА I.

ШТА ТИ СЕ НАЈВИШЕ ДОПАДА?

Драш М. Дакле једва једном. Не знаш како те жудпо ишчекујем. Тако близу, па ипак тако далеко ! Дођи што раније вазда ти верној љ. II. ,п. Ово ти управо и хтедох рећи : размиели о иитању, шта ти се највише допада. Увек иста. Тако близу, па ипак тако далеко ! И сад ми се чини управо најдаље, сад, кад мнидијах да сам ти најближе. Лекар ми је и опет забранио да изидем. И ја се морам победити, јер он ми рече : „за један часак радости...." Не остаје ми, дакле, друго, но да се разговоримо онако, као кад бејасмо тако далеко. И ево, ја ћу да ти пишем, пишем о питању, што си ми га поставила. Али како ће се јадан, како штур чинити овај одговор ! А како се на то много лепше дало одговорити ! Да, да, у твом би друштву то тек могућно било , ту бих нашао то.тшко подстрека, ту бих управо само прегледао слику, коју ми ваља изнети. И зар би могло бити лепшега одговора ? Ну ти ћеш ми опет и овако помоћи. Та, без тебе не умем да изнесем ни једну мисао. Погледам на сто, видим књигу, с тобом сам је читао; погледам слику, шума у Јесен, — о, како би се било красно ту с тобом проћи; погледам огледало, али оно није ностоље за тако красну слику као твоја што је; перо, којим пишем, не слуша ме но пише твоје име, као што би и писаљка све хтела да твој лик нацрта. Еао што видиш, свака ме ствар, па и најмања на тебе подсећа, свака ствар као да си ти сама. Видиш ли, како ми преносимо све ван нас, што се у нама збива ? Како тиме тумачимо све што се око нас догађа, како део свет насељавамо својим сновима ?

Др. Јаков Кома/ндер Ћудина

Ја, те нисам видео ни како са оном анђелском побожношћу клечиш у цркви, ни како мшгокрвно деци делиш хлеб, ни како смерно прелазиш преко улице. Кад те видех први пут, не беше то ни у вреви велике забаве ; не, — у рано јутро, краснога пролетњег дана као девојче од шеснаест година јуриш ти са својим другарицама да уграбиш први ђурђевак, што сте га угледале, Лице ти се зажарило, очи су сјале необичним жаром, груди се надимале, здравље, свежина — лепота бије из целе твоје прилике. Слика, која се никад не заборав.ља ! И красно јутро и дивно место и цела природа одговараху онда твојој природи, а твоја природа сасвим природи лепога пролетњег јутра. Слика, која се никад не заборавља ! Одједном си застала. Руке си ставила на прса. Дубоко и одмерено си удихала онај свежи јутарљи ваздух. „Сваки дах дуката вреди. Колико ли сам већ удахнула! Ја сам врло богата!" „То ти је у мираз," рече ти једно бледо, слабуњаво девојче. „Здравље је највећи мираз," одговорила си олако, па отрчала даље и оставила је у трку далеко, далеко за собом. Тако те видех први пут. Слика, која се никад не заборавља! Желиш ли још да ти речем, шта ми се највише допада ? Кад смо се шетали руке у руке по уској стази, па ћеретали дуго и много — и одједном занемели. Ћутање је трајало дуго и много, управо као и ћеретање. 0, како је слатко то ћутање. Осећам као да се твоја мисао, твоје осећање, твоје жеље и чежње проткивају потпуно с мојом мишљу, с мојим осећањем, с мојим жељама и чежњама. Ти се тренуци не дају исказати, не дају исписати, зато се и иеми, а свако се боји да слабим речима — што су тако рђави знаци за оно, што нам се у души збива — не наруши ту свету тишину. Желиш ли још да ти речем, шта ми се највише допада?