Нова искра

9. БРОЈ

~5р.= ВЕОГРАД 1. МАЈЛ 1899. ГОДИНЕ

ГОДИНА I.

ЛАВА ПОЛИЦАЈ ПГИПОВЈЕТКА Д. Ђ. ОМЧИКУСА

<\Ј'ц мнорооројних чудноватих лица коЈе сам у току живота срео, мало коЈ - е оставило је тако дубоку бразду у мо Ј ој' памети као слика Лаза полицаја, које се и сад често, у часовима предаља и успомена, сјећам и која изазива иред мој'им душевним очима ријетки примјерак покољеља које се све више и више губи. Далеко је од мене помисао да у овој приповијетци изнесем као узор Лазу полицаја. 1Бегов ј'с облик природна посл>едица нашег психолошког и моралног развића, а ј - а вам га зато представљам, јер је Лаза Србин био и српски осјећао, тврдо увијерен да ни вама пи мени на одмет бити неће ако дубље и усрдније познамо и проучимо што је наше. Премда га ни наобразба, ни сјаЈ 'но норијекло, ни препоруке, ии новци у животу иикад не дотакнуше нити истакнуше, ја сам се ииак за историју тога чудака тако бринуо да бих и дан данас мали прст лијеве руке прегорио кад би ми ко ту историју потиуно осијао и допунио. У жељи да је приберем прошао сам двадесет и два села, шеснаест православних парохија, двадесет капетанија, ил'још боље да кажем у накрст сву книнску крајину од Мокрог ГТоља до Полаче, од Стрмице до Косова — и сва се моја испитивања свађаЈ *у на то, да се Лаза у селу X. родио и да се још као дијете пеђе у свијет главом без обзира одвргао. Лазини родитељи умријеше још прије његова хаџилука ио свијету и оставише за собом, поред Лазе, млађега сина Танасију, који се пресели у моје родно мј'ссто и за кратко вријеме постаде чувен и врло вриједан пекар. Сјећам се још врло добро да сам као дијете киљио непрестано мајку да ми купи Танасијина хљеба. Не знам зашто, ваљда због тога што ми се Танасија допадао и љегов ми је хљеб боље нег

ј- Илија Вуки,&евић, кљижевник

икакав други сладио, а вјерујте да бих и сада тврд грош за један залогај прегорио, ие хљеба ради,. већ што би ми таЈ* залогај подсјетио моје ДЈ*етинство и изазвао опо срећно доба кад сам више осјећао, а маље знао, више вјеровао а маље нег сад поповао. Ма колико сам сељана распитивао за Лазине родитеље нијесам могао избити већ врло мале податке. Отац се звао Марко а маЈ *ка СтоЈ - а. Стоја ј е, по причаљу људи, била поштена и добра душа која од јутра до мрака мужу кошуље крпи, ручак и вечеру приправља, кућну живинчад храни, а у сутон пред колибу излази, те саљалачким оком посматра тајанствена поља и долине, разбирајући сваки и најдаљи жамор, осЈ - сћајућ у свом прибраљу невјероватним инстиктом све што се около ље збива и узносећ се у том величанственом храму природе у наЈ'узвишенијој молитви коју љуцко срце саздати може. Типови таких жена нијесу код нас ријетки; сретате их свакога часа кад се возите главним друмовим Далмације ; разумије се, не затјечете их никада у љихову прибраљу, јер оне из далека чују штропот госпоцких кола, иоред којих се увијек устају, те оборене главе, скромно и иредано, чекају да их оставите љихову миру. Ако их што запитате, оне ће вам додуше уљудно одговорити и своју вам услугу пружити, али с великим неповЈ'ерељем и сустегнутошћу, с великом муком, истежући скоро из гркљана оно обично: „А Богме.... а ето .... а ја не знам !"... Ти типови ни пред мужем много друкчији нијесу; оне га никада прве пе ословљавају и не јављаЈ'у му се кад дође, већ се једноставпо устану — као пред господаром својим срећне су и пресрећне кад муж није пијан, или рђаво расположен, а ј'ош сретније кад обичне батине, које се покрај ватре огледају мирују и не пребијају се о љихова ле|)а. Таке жене немају никаквих захтијева, оие љубе додуше дјецу своју, ал' до граница докле то муж допуста, а у осталом изгледа да чезну за вјечним миром, за индијском нирвханом. Њихова Ј - е смрт најмирнија и нај'срећнија смрт иа свијету, оне умиру саме, остављене,