Нова искра

Број 13 и 14

НОВА ИСКРА

Страна 217

— Знаш ли да је умро старп клисар Никода? Јесам ли тн иисао? — иочс иајзад Павле. — Оставио јо врло ситиу децу, па се много муче. — Е да? Бог да му душу прости! А је ли бар Смиља жива? — Траје мучне дане. Она се не мења: онаква је, каква је. Непрестано кашљуца. — Али, у колпко сам могао од јутрос видети, ти со иа јако занимаш економијом. Морам ти рећн, да со од свега срца радујем. Продњачн, тако се може нешто учннити. Расветлп им ум, облагороди им пскрену душу, изведи их на стазу, будн свакоме правн прнјатељ н у добру н у злу а нрн давању савета но будн штедљив. Наш је народ вредан а срце му је нлеменнто. Незнање му је душу оковало а невоља га .је шчепала, те је ,јако малаксао. Треба га будити нз летаргије а ви, свештеници, ту сте на првом месту.

Говор му беше у почотку везан; осоћао је као да чнта оцу лекцнју, али увпде да друкше нпје могао. Сам га говор распали и он изговори носледње речи са неком топлином, као да је и сам бно вољан да обо руке пружи помоћи ради. — Хвала ти, синко! — отпоче Павле. — Истину говориш, али можеш бити уверен, да јо то врло тешко. Двадесет година ја сам овде, на ипак, како се тетпко корача унапред! Немој мислитн да ти говорим тоном човока који со разочарао. Но! Ја и данас радим, колико могу, али је тешко. Са каквим сам жељама и надама ушао ја у овај круг, тн не можош замислити; али како данас, под своју стару главу, са нагомиланнм искуством, гледам на те етвари! Јест, народ јо вредан, ћути и трпи, а у томе баш .н јесто зло. А томе злу ои нпје никако крив. Кад се узму у рачун утицаји, којима народ мора да попушта, новоља, која га као тешка болест гњави, потиуна оскудица моралног вас-

пптања, онда се морамо зачудити толикој чашн трпљења. И док оп пропада, ми дотле седимо скрштених руку, чекајући милости у Бога, окривљујемо народ због његових махна, а нико ни руком ие миче, да му у душу засади каква год добра. У разговору сиђошо и у башту. Она се постепено снуштала па реку, која со видела иза зелеНог жбуња, како илаче обалу. Била јо врло бршкно уређена као и све остало. Са оне стране рекедизало со високо брдо, иокривено густом зеленом шумом, десно се белела варошица са својим кућицама н неколико голншавих дерана воћ се брчкало по рецн. — Да видпш само, — поче Павле. — Све јо то мојом руком засађено и ништа није залишно. И воћа и поврћа на чак и траве. Немој ми се смејати: ја сам овде у неку руку п лекар. Кад се савет тражи, мора се дати. Ко ће невољника пстерати на поље ?

У врту беше све на своме месту, и по свему се могло видети, шта могу урадитн вредне и умешне рукс. Ни један кутић земље није остао необрађеи н неупотребљен, а сво скуна показиваше, да је Павле Петровић био вредан н узоран економ. Готово поред саме реке на једном чистом нрисојном месту беху поређане једно до друге до педссет кошница. Одмах поред њих било је неколико леха сваковрсна цвећа, а сам бунар са корнтом стајао јо на неколико корака. Павлу бсјагае веома мило, гато је са сином а, иарочито, гато му сип поклања волику пажњу у његовим пољским нословима. Прпчаше му разне догађаје из жпвота у варошици, н својим агрономнпм намерама, о томе, како је прека потроба, да се земљорадњи ноклони већа пажња, да троба заводитн новине у земљорадњи, али полако и пажљиво, јер нага ссљак но своме консервативном нагону воли да се

Спљет.