Нова искра

Број 20. и 21.

Н 0 В А

ИСКР А

Страна 849.

више година, кад представљасмо још у „Ведикој Пивари" и дођох до закључка: да је укус наше публике, у оно доба, био куд и камо на вишем ступњу, у разумевању доброга и лепога, него ли укус данашње бугарске нрестоничке публике. Мој нријатељ упита даље: о гардероби, памештају, реквизитама и осталим ситиидама, без којих нема иоле добре представе, а нарочито нагдашаваше и удараше гласом на то: да ли су чланови доста питоми људи и да ли су подобни за ред и дисдиплину и јесу ли спремни и вољни за озбиљно и темељно учеље, иоуку и озбиљан н истрајан рад. Доказпваше: да он не тражи не знам какве дарове и геније, али тражи прво: вољу и истиниту љубав к позиву, јер је то главна основа позоришном, управо глумачком напретку, и додаде: да он зна, да има људи који мисле и држе, да је Господ Бог прво створио одбор, што већи и многобројнији, за тим управитеља, па драматурга, па тек из шале и писце, на најзад тек онако узгред и глумце, тек онако, — нека и овога буде на свету. Али да он, и као бивши артистични управитељ, па и сад, као кандидат за управитеља бугарске народне трупе, не мисли тако и држи да је баш са свим обратно: да би било писаца и глумаца и без оних горњих и да су писци, глумци п глумице главни фактори позоришне уметности; јер без добрих и правих глумаца - уметника, често ће и најбоље дело пропасти, а поред незнања улога и лошега приказивања и најпозванији и најодушевљенији нисди, клонућо и изгубнће вољу да пишу ; а без ових, слободан је дћ, посумња, да би и било иозоришта и да би могла и ноннћи потреба за позориште; да глумци и глумице уз иешто дара, с великом вољом и љубављу за рад, с послушпошћу и истрајношћу, често пристигну и најдаровитије, јер се даровити и сувише много ослањају на свој дар. — Што се тиче реквизита, намештаја и декорација, оговори г. Миларов, — ту смо прилично оскудни, а поглавито у декорацијама, али што се тиче гардеробе, ту стојимо са свим добро. Што смо ми овде и за ово време требали, све је ново и рађено је у Прагу. А осим тога имамо и ону гардеробу коју нам је поклонио и послао на дар Император Русије. Што се пак тиче самога. особља, можете га сами видети прексутра, при огледу дела „Василиса Мелентијевна", а у дворници „Славенска Беседа." Ја с нестрпљењем очекујем ваш суд, суд вас двојице. „То је оно што ја чекам", помнслих у себи. У првом реду мене је веома занимала њихова млада дружина, која ради већ три године, а поглавито њихови питомци и иитомице, јер се баш о њима, међу нашим глумцима, проносили најчудноватији гласови; а особито је још голицао моју радозналост онај императорски дар. — Али вам морам још и ово напоменути, настави г. Миларов — у колико се ја у томе разумем: да је наша трупа, прилична, само је мука са женскима. Са женским особљем стојимо, чини ми се, ионајгоре. Али има овде једна глумица, која је до сада најбоље наиредовала и која је једина, у колико се ја разумем, показала некога дара. Она се нудила народној трупи, али је пређашња управа није хтела ангажовати због њене везе коју она има с неким нашим учитељем, који је ње ради оставио свој позив и своју жену, те сад с њоме води путничку трупу по унутрашњости. Мени одмах сијну у глави: да та њена веза није била главна препрека њеном ангажовању у народну трупу, већ да су чланице народне трупе узеле ту везу као маску за

своју интригу против ње код управе и из све снаге и свима средствима радиле против ње, само да се избаве опасне конкуренткиње. У том г. Миларов настави: — Алијасам се решио да је од .јесени узмем у трупу и узећу је. Па се окрете мени: — Она је Српкиња, тамо негде из ваших крајева, из Евроие. Бугари никада не веле као ми: „из прека", него увек кажу: „из Европе", за све што је с оне стране. — Ех! узвикнух ја, радосно изненађен, што се и у Бугарији нашао један женски дар и то баш дар Српкиње! У тај мах приђе један господин нашем столу и госп. Миларов нам га нриказа: г. Филип Ганчов, новинар: мој ДРУ Г У управи народне трупе. Пошто се и ми прнказасмо, пређе разговор у брзо на погодбу с мојим пријатељем. Логодба се поглавито водила око ничијега немешања у рад новога управитеља и око награде. Г. Миларов рече да је од прилике овако разговарао с г. министром просвете: да се г. А. Мандровић постави за проа>есора Више Школе, с платом од шест хиљада динара, а да се упути да врши дужност управитеља народне труие, и да се то чини с тога, да мој пријатељ не падне на терет позоришнога, већ на терет државнога т. ј. просветнога буџета. На лицу мога пријатеља видех да тиме није задовољан, али да се не би погодба покварила, наиоменух госп. Мпларову, да остави моме пријатељу времена да се мало размисли, на што г. Миларов радо пристаде и уговорисмо да се пред вече опет састанемо. За тим се дигосмо и разиђосмо се. Г. Миларов и г. Ганчов одоше сваки на свој посао, а ми се упутисмо да разгледамо СоФију. Кад се видесмо сами, рекох своме пријатељу, да би на ту понуђену плату могао пристати, ако му још додаду и двадесет динара хонорара од представе. Бугарска народна дружина давала је редовно до сада по две представе недељно, али кад мој нријатељ преузме управу, моћи ће даватн и више, те би нрема ономе 7200, што је мој пријатељ наумио да тражи, био још у добитку. Ношто још изменисмо неке мисли, мој нријатељ пристаде на мој предлог. Бугарска народна трупа даје обично, управо редовно, своје представе средом и суботом, што обојица нађосмо као врло неподесне дане. Пред вече се састасмо с г. Миларовом у врту „Червент, РакЂ", где бољи престонички свет долази иа пнво и где обично свира војна музика која нас је прилично изненадила свирајући одломке из „Травијате", али не у смислу доброга н лепога, а не беше штрајх оркестар, већ блехинструменти. Мало за тим дође и г. Ганчов, те им онда мој пријатељ рече наш предлог и они га одмах усвојише. Видело се јасно да они хоће пошто по то да дођу^до спремна и стручна човека. Г. Ганчов се дигне на то и оде да потражи и трећег њихова друга, те г да то још тога вечера заједнички утврде. Еад се удали г. Ганчов, свратих нажњу г. Миларова на то, да су им дани за представе врло неиодесни и да ја држим да су за то'много подеснији;четвртак и недеља, што и мој пријатељ нотврди и што г. Миларов, после малога размишљања, и усвоји. У "том се врати и г. Ганчов н јави да је нашао трећега друга и замоли г. Миларова да пође с њиме.';Удалише се[обећав нам да ћемо се у скоро видети при вечери. И ми се дигосмо и ходасмо још. мало по улицама, уз врло мизерно осветљење, разгледајући тај нови и на силу и на зор нодигнути град. Али се инак мора признати: да је онај, који је тај град