Нова искра

&рој 20. и 21.

Н 0 В А

И С К Р А

С ттапл 351.

Кад је Бачвански био ангажован цоследњи цут у мађарској дружини, у Пешти, ангажован је као »карактериста«, он већ тада беше јак и израђен глумад, уз то још интелигентан. То га иреноручи и у Београду буде примљен за редитеља и учитеља гдумачке шкоде. Бачвански је учинио велике услуге Српском Народном Позоришту: образовао је готово све наше знатније глумде, израдио као уметник велике и тешке улоге: Шајлока, Дудвика XI, Ђурђа Брапковића, Краља Јакова, Диганина, и т. д. и т. д. Али му вредност и слава не могоше отклонити крај што му беше несрећном судбином досуђен. Бачванског у овим годинама једним несрећним случајем изневери вид, због чега се он мораде склонити с позорниде и оде на лечење у Пешту, где му жена беше у позоришту глумида. Невоља несрећне болести прећагае да га бади у пеблагодаран заборав свију који га до јуче толико слављаху, док на заузимање неколиких својих пријатеља не буде опет позван из Пеште у Београд, где од 1880, с неком хонорарном наградом, играше још, као слеп, у Народном Позоришту до своје смрти 26 марта 1881 год. Мариј а Јелепска родила се г. 1852 у Загорју, у Хрватској. Пме по оду беше јој Ферко; име Јеленска добила је у позоришту. По смрти очевој мати је одведе с братом у Беч, где Марија сврши глумачку школу, и ио положеним испитима оде у Загреб, за члана Хрватског земаљског позоришта. Скдањајући се од познатих вечитих сметњи и интрига новоме таленту, мораде напустити Загреб, и појави се као гошћа у немачком позоришту у Осеку. Овде је па продеће 1869 затече позив »Одбора за подизање сталног Народпог Позоришта у Београду«, коме се опа одазва ирво као гошћа, за тим као редован члан. Жеља за усавршавањем одведе је доцније у Беч, ади и овде нокрај највеће воље и неоспорног талента као Славеика у бечком Бург-Театру не могаде постићи жељенн усиех. После Беча пробави три годипе у Прагу, потом у Хамбургу, Грацу и Штутгарту. Ту играше до 1881 кад се удаде, и нанусти позорницу. Те године текао је и њен преговор с београдским Народ. Позориштем, где мишљаше да се још једном, последњи пут, опрости с позорнидом. Ади је судбина несрећне болести иза 14-годишњег напорног рада, оте жељеие дане одмора, и она умре после године дана, 1882, у Барселоии, где се беше скдонила са својим мужем иа дечење Колико је волела и омилела своју прву позорницу, види се по томе што се не само за свога бављења у Београду, но и доцније у далеком страном свету, пуна љубави и сећања на Народно Позориште, називаше само Српкнњом. Тоша Јовановић. — Родио се у Ведиком Бечкереку 1846 године. Ту, у свом месту рођења први иут је видео позоришпе представе. Оне га сидно занеше и он поста гдумац у својој деветнајестој години. Његов је глумачки живот овако текао. Ирво је отишао Мандровићу који се са својом дружином 1865 год. бавио у Београду. Но у Београду се разболи, Мандровић опет иабрзо отпутује, а он приморан бодешћу оста у Београду док се није издечио, а тада оде Протићу, који се у то време са својом дружипом бавио у Вел. Сен-Миклушу. У овој дружини буде ангажован. Удога којом је почео свој уметнички рад био је Сретен у Хајдуцима од Стерије Поповића. Посде кратког времена Протићево се друштво распе и Тоша дође у Земун, у друштво Јоце Поповића. Одатле пређе у Београд, у друштво Паје Степића које је прокрстарило Србију. 1867 године ожени се Степићевом ћерком Јулком, и у тастовој дружини пропутује делу Бачку, Банат и Срем. Године 1869. дође у Београд и буде апгажопан у Народном Позоришту, које је те годино бидо отворепо. Ради неких несугдасица оде 1872 год. у Загреб, где је остао до 1878, а те године врати се у Београд, који га дочека раширених руку. 17 Фебруара 1890 год. славио је двадесетнетогодишњицу свог уметничког рада, и тога дана играо је насловну удогу у Медаковом Грофу Праксу, а 1892 годипе том истом улогом завршио је свој умотнички рад. 1893 године, 5 Фебруара, Тоше Јовановића већ иије било међу живима. Тоша је био таденат, природа, Фигура, воља, све; све што се тако строго и тако издашпо тражи од имена, коме ће се, после Тоше Јовановића, дуго и дуго чекати наследник. Његов репертоар беше мпогострук: он је играо жарке љубавнике, тешке и компликоване удоге: Хамлет, Краљ Лир, Отело, Шајлок, комична лица: ГраФ Пракс, Доктор Окс. У цветној мдадости, као што је то сасвим природно, играше љубавнике. И забележено је из те периоде, да је поред успеха на нозоринци имао успеха и ван ње. Из те вазе постепено (од 1880. г.) нредази у другу, оставља младалачке улоге и узима сиажније и озбиљннје, с успехом их обрађује и с истом јачином, увек с великом вештипом игра тако исто Лира као и Хајнрика из Лаворике и иросјачког штааа , тако исто Хајнрика као и Пракса. Подједнаком је сидином могао да запали жарке пламене љубави, да расплаче, и да засмеје своје гледаоце. Репертоар његових улога беше тако разноврстан и тако обидан, да обухвата све литерарне школе: и класичну и ромаптичну и реадистичиу, свака улога беше »његова удога«, у свакој подједнак, у свакој највећи. Он се окреташе с љубављу и срнској драми, репертоар његов беше окићен са неколико улога из историске трагедије којииа се нрослављао, то беху 'Бурађ Бранковић, Немања, Вукашин. 0 његовом 'Бурђу забележено је ово. Кад је једном требала да ночне нредстава, а играо се Ђурађ БраиковиК, он запита сценаристу: има ли много света у Позоришту? овај оде, виде и врати се: партер редак, ложо празне, али партер стајања пун ђака. — Баш волим, што су готово само они у Позоришту. Ја им доста дугујем... Вечерас ћу играти за њих, онако, како ми срце говори. И он је играо. А његова иублика у партеру дрхтала је, идакада и пљескада, док је он носле те буре, после тих ведиких драмских сцена јецао иза кулиса. Лаза Поновић (1838—1892), ступио је први пут на позориицу 1856 г. у чувеној Кнежевићевој Дружини. Са ретком срећом

заузео је одмах једно од највиднијих места међу друговима јер играше тада најпризнатије и најблагодарније улоге — »љубавничке«. Играо је и у београдском нозоришту још у Краљевој Цивари, потом је био у загребачком позоришту. Из Нар. Позоришта отишао је 1883. Водио је и сам позоришну дружину. У Народном Позоришту био је редитељ од првих својих дана у њему. Ведики број И данас га признаје за свога учитеља.... Као добар глумац, није тражио ни ограничавао се на »Фах«, и играо је огроман репертоар. Познати су му ФердинанА у »Спдетки и Љубави«, Шопар у »Лионском улаку«, Милош Обреновић, ЋорЏ у »Карташу« и т. д. и посдедња Ђурађ БранковиА с којим је и умро. Марко Су ботић (1836—1884). Ступио је на позорницу у срп. нар. нозоришту у Новом Саду 1862 г. за време свога гдумовања био је наизменце чданом: хрват. зем. казадишта у Загребу, Народног Позоришта у Београду и Новосадског Позоришта. Пред крај живота водио је и сам своју позоришну дружину. Суботић је био син од богате трговачке породице (из Панчева) што му је дало нрилике да буде доста лено образован и тиме, норед свога тадента, стекне једну више особину за доброг гдумца. Играо је најрадије интриганте, и врло је био нознат у улози Еромвела у »Сиротинском адвокату.« Марко Станишић (1835—1898) почео је да гдумује 1864- г. код Новосадског Позоришта. А у времену свога глумовања одлазио је за члана загребачког нозоришта, и играо је као члаи Београдског Позоришта још у Краљевој Пивари, где је по том у Народ. Позоришту остао до смрти своје. Марко Станишић је био један од најинтересантнијих гдумачких типова, био је врло лепе и углађене спољашности и до поСледњих часова својих задржао је, и у седим власима, сдику непроменљивог, вечито свежег и мдадог каваљера бонвивана што је унео и у свој живот на позорници. Од његове нознате горде госиоштине на нозорници подсећамо на Латремуља у »Отаџбини«, Шурата у »Ђурђу Бранковићу.« Од комичних Емета Виргаманског у »Доктор Оксу.« »Чика« Марко није мање нознат и као приватан човек, где је норед своје спољне угдађености, добре душе, и лепе образованости, био симпатично приман у свима круговима Београдским. Лазар Лугумерски родио се 1842 год. у Сомбору, умро је 1886 у Београду. Ступио на позориицу у Осеку 1868 тодине. Потом провео неко време као члан Народног Позоришта, Иелешеве Позоришне дружина, Срнског Народног Пузоришта у Новом Саду, док се најзад није опет вратио Народном Позоришту, коме је служио продано до посдедњих тренутака својих. Лугумерски је био оддичан глумац, добар певач, симпатичан човек и друг; заслужан члан Народног Иозоришта. Из богатог и срећног његова ренертоара могло би се и сад наћи још некодико живих сећања београдске нублике н.нр. на његова Кромвела у »Монтрозу« Кромвела у »Сиротињском адвокату«, Јага у »Отеду« Дон Бартола у »Севиљском берберину«, Тошу у »Раденичкој побуни«, Рока у »Убојици.« Милош Цветић родио се 26 јуна 1845 године у Чуругу у Шајкашкој. Ступио је нрви пут на позорницу у Кикинди, 30 јануара 1862 год., у путујућем друштву пок. управитеља Јована Кнежевића. Још те јесени ступио је као члан у срнско иародно позориште новосадско, а већ у новембру исте године, представљао је на београдској позорници. При крају 1863 године већ је био члан београдског народног позоришта, које се беше образовало под управом одбора, а под артистичком управом Адама Мандровића. У пролеће 1865 године затвори се Народно позориште. Цветић се тада врати Новосадском позоришту, али већ у јесен 1866 године реши се да га остави и да са свим иапусти гдумовање; али се ипак по наговору пријатеља реши да иде у Загреб. У Загребу, у народном земаљском казалишту, стуни Цветић нрви нут на нозорницу као Конрад у комаду »Млинар и његово дјете« и буде одмах ангажован, где остане сталио до 1869 год., кад је већ на ново било основано Народно Позориште. На први позив управин одазове се Цветић, и ако је имао обвезо у Загребачком казалишту, и дође у Београд 2 анрида 1869 године. Од тога времена остао је Цветић стално и верно у Народном Позоришту, неостављајући га ни тренутка ни у добрим ни у злим часовима и као глумац, а погдавито као дугогодишњи редитељ, све докле се заједно са жепом не новуче у пензију. Дветић је и као глумад и као редитељ много задужио Народно Позориште и сномен своје нубдике, и поред његове вредности и још тако свеже јучерање успомепе, сувишно би и било номињати какав избор из његова репертоара, који је тако богат и разноврсан, и у коме би избор био тако тежак и ненотпун. Марија (Голубићева) Цветићка родида се 17 Фебруара, 1846 године у Загребу. Ступила. је ирви цут на позорницу 17 новембра 1862 године у Загребу, у пародном земаљском казалишту, у комаду »Три оца на један нут«, а у улози љубавнице и невачиде. На позив управо Нар. Позоришта дође 2 аирила 1870 године у Веоград. У исто време буде и ангажована за редовна члана Нар. Позоришта, а поглавито као певачида и певала је у њему, као тада једина школована невачида, пуне 24 године. Димитрије Коларовић (1836—1899). У тренутку када доносимо усномене и слике ирослављене тридесетогодишње гарде Нар. Позоришта, вољом судбиие ево где морамо да оплакујемо усномену једног од њених нрвих и најзаслужнијих ветераиа. Димитрије Коларовић, један од првих, најстаријих и најчувенијих глумада Народног Позоришта, чију смо сдику допеди у овом броју, умро је у среду 27. октобра, на свом имању у Влашком Пољу, где се од дужег времена беше повукао у приватан живот. Димитрије Коларовић, родио се 1836. у Земуну, где је први пут стунио на нозорницу у дилетантском позорпшту. Затим је био члан срп. народ. позоришта у Новом Саду, Сушићевог позоришта у Београду, Загребачког нозоришта, и најзад, од установљеног сталног Народног Позоришта у Београду, остао је