Нова искра

Страна 332.

НОВА ИСКРА

Врој 20. и 21.

даном — док их сасвим нестане. Ни топллји сунчани дани нису више у стању да поврате минудо дето, и покрај сунчанога сјаја са ведрог неба опет је све више и више заруделога и пожутелога дишћа, тишина је по горама све дубља а често натмурено небо и ситна киша јасно ноказују моћ јесени. Од веселих невачица по шуми није остало готово ни трага, а од других тида остале су саио оне, које никад не остављају своје гнездо. Од нижих животиња оиажа се по неки Ђилин коњиц, који по сутону брзим унакрсним летом просеца ваздух или се опажа какав лептир како суморним летом облеће око каквог заосталог цвета. Ситније тице зимице добегле су из својих жбунова, шума и лугова у села и градове и својим цвркутањем оживљавају мртве градине. Сем њих чује се у сутон промукло грактање гавранова који са усамљених поља лете топдоме леглу своме нли се чује храпави крик чавака, које се у густим јатима и немирним летом враћају на ноћиште. Тако све више и више нестаје бурнога ж.ивота са наших поља и гора; природа се спрема силноме преображају, али опет у борби јесени са зимом отме се по који леп и ведар дан и сунце се појави на чистоме плавоме небу; копрена сиве магле, која је покривала и гору и дољу, расула се је пред првим сунчаним зрацима. На свакој травчици и заосталом листу блистају капи росе у разним бојама али опет зато видимо, да је већ ту дивна али сетна природна појава: листоаад. Са многих грана одваја се лист по лист и полагано пада на земљу. У гори већ шушти опало и увело лишће под нашим стопама и ово шуштање буди у нама нека осећања, која није у стању да разгони ни светлост сунца са октобарскога неба, ни по који усклик какве наше тичице зимице, а још мање сутонски крик ждралова, који у иравилноме реду и одмерено лете далеко, далеко од нас. Брзо нестаје и лепих јесењих дана; они су све ређи а облачни и натмурени дани све чешћи и чешћи. Магла обавија целу природу а лишће већ гомилама пада на земљу; поља су са свим опустела, оголело грање ниха студени северац и звижди песму застала живота. Животје сведен на најмању меру. — Пре него што закључимо ову туробну слику у природи морамо се сетити и њене лепше стране, уцраво њене појезије. Покушаћемо да је онишемо: Јесење је јутро. Ветар дува мало хладније и први сунчани зраци падају на росну земљу. Ми смо у пољу и докле год поглед донире видимо и њиве и ливаде, и стрњике и жбуниће покривене сребрнастом мрежом на којој се блистају капи јутарње росе. Ко је плео ову мрежу, какви су товредни ткачп, који су за — циглу једну ноћ тако финим ткивом оденули шибље и рудине? Сплели су је милиони ситних паукова, спремили су нредиво којимће, како засија сунце, да испуне ваздух свиленнм концима, који се полагано крећу и понегде закаче за какву грану или шибљику и тако лепршају док их ветар не скине или их киша не спере. То су свилице — бабино лето — које у прве јесење дане сусрећемо на свакоме кораку. Њима су разни народи давали не само имена него и нарочитог значаја. У нас се зову свилице, бабини конци, можда још и другојаче. Немци их зову „Маријини конци", Французи „конци девични", Талијани „богородичини конци" итд. И у старини се спомињу ови свилени јесењи концп и по једном старом писцу приписиван им је веома несрећап значај, јер се тврдо веровало, да кад се они појаве, онда је сигурно и ужасна куга на прагу. Оваквих веровања као да данас више нема, али има у неких народа других празноверица, које су тако исто без основа као год и веровање у везу између куге и јесењих свилица. Ни појезија није пропустила да што год не кааге о њима. Један песник и савременик Шекспиров назвао је јесење свилице нежне мрежице откане од сухе росе; ово је, истина, појетична мисао, али је очевидно погрешка. Шекспир их спомиње само на једноме месту и то онде кад Јулија са младачким лаким кораком ступа у Л.оренцову ћелију на тајно венчање са Ромеом:

Ко љуби — ма појездио и свилом јесењом, Која се по сунчаном лелуја зраку, Она га. носи, јер је жеља пуста само! (Ромео и Јулија, акт II сц. IV). Могла би се написати књига о разним веровањима и сентименталним тумачењима ове просте природне појаве јесење свиле, али у свему је најчудније што су и сами природњаци, чак и у почетку овога века, придавали јој значај који јој не припада. Једно је неоспорна истина, да су јесење свилице знак јесени, и ретко их кад има у друго доба године. Морамо се упитати: зашто се готово у свију народа придаје неки особени зиачај овој тако обичној свакогодишњој појави? Тајанственост постајања, летење по мирноме ваздуху, знак јесенн, сигурно су узрок овоме. И питање, где нестаје тих свилених конаца, имају ли каквога циља занимало је многе природњаке и лајике; а на ова питања разно је одговарано. Највероватније је, да ткаче ових свилица гони оскудица у храни да се на своме предиву носе даље, где је мање гладних раденика и зато се по тихоме ветрићу нуштају да их он носи и расипље по већој области. Кад нестане последњих лепих и топлих јесењих дана а духне хладнији ветрић и спусти се ситна измаглица, онда их носи ветар до првих дрва, до ирве шуме; где невидљиви ткачи у пукотинама стабала или испод коре налазе удобна стана за зимовање. * При крају смо јесењих дана. Небо је покривено сурим облацима који журно јуре од запада истоку, ветар их гони на бржи лет, магла се спушта на земљу и кроз маглу једва се провиди јато чавака, које једва чујним летом лете усамљеним пољима да потраже хране. Ветар силно звижди и разносн опало лишће са расхлађене земље; из облака мења се са измаглицом и по који прамен снега... Ни у шуми ни у пољу нема више ни трага доскорашњег бурног живота — све је готово изумрло. Не чује се тичији поздрав свитању дана, нити њихово тихо певање у сутон; сутоп је сада нема, само ветар силно душе и котрља сухо лишће по готово замрлој земљи. По некад кликне кобац суморно и загњури главу у нарогушено перје, паје затим све мирно, сем ветра, који и даље хуји, ииха оголело грање и у ковитлац окреће сухо лишће. Готово је цела природа легла да се одмори, да спреми клнцу будућег живота; али она није мртва, она је пуна живота и ако је тако привидно успавана. Вредни ратар бацио је семку у земљу и сад чека да се дигне бели покров са његових њнва и да сунчани зраци пролећа богато награде труд његов — али за сад још ветар душе, сухо лишће шушти, први праменови снега падају на земљу. Јесен је при крају своме.

ШТА ЋЕ БИТИ НА ПОСЛЕШ...

IТ Т та, ће бити на послетку Од чаробног мога санка, II од нада и од лире, II љубави без престанка? Шта ће бити... хукка свежа И нахерен крстић мади, И на крсту две, три сузе, Вио неки да ме жади. А сунашце топдо греје, Опет шапћо цветак цветку ; Све је мирно и весело, То ће бити на свршетку. Мвслорад Ј. Ммтроиић.