Нова искра

22. И 23. БРОЈ

^ БЕОГРАД 16. НОВ. и 1. ДЕЦ. 1899. ГОД.

ГОДИНА I.

У ОЧИ ЗАДУШНИЦА слика из књиге „дрхтаји душе" -

Ј,ако тужно, ужасно звоне данас та звона! Као ужасне онтужбе против човјечанства губе се тугаљиви ввуци њихови у црну, магловиту, ладну ноћ. Час јецају као ђеца која се не могу да помогну, час опет грме иријетећи људству страшно, јер треба тек њихова звука, да се оно сети својих покојника. Чини ми се као да чујем силан глас, што опомиње људство али у залуду. Сутра ће до душе отићи на гробље готово сви они, који су данас послали по служинчади скупоцјене или јептине вијенце. Сјутра ће сви ти људи плакати као на заповијед, јер је сјутра дан мртвих. То је већ тако лијепо и стално утврђено на тому свијету: један једини дан у години мртвима, а сви остали забави и ужитку. Чему си разбијати главу тиме? И ти ће људи плакати, а то је доста, јер нико и не пита, хоће ли они тих суза и осјећати. На дан Свих Светих однесу или пошаљу на гробље вијенце, да их може тачно ирегледати знатижељна множина свијета, која се онђе шеће и весело забавља. Према тому се и оцијењује „туга" дубоко уцвил>ене родбине за „милим и никада незаборављеним" покојником. ГХрема љепоти цвијећа и осталог купљенога накита иросудит ће сви ти брбл>ави, бездушни шетаоци, „искрену" тугу исто такове жалосне

ЈуЈајнард краљ. срп, генерал.ш1

родбине; према броју свијећа и шарених свјетиљака приповиједат ће сјутра цијели град о „пиетету" те и те харне породице, док се гробари и продавачи цвијећа те свјећица весело смјешкају, изругавајући се глупости све те господе, која не знаду, јпто су сухе и невиђене сузе. Мене боле данас ови жалобни звуци. Силно ме боле. Допиру ми до мозга, потресују живце, па парају душу и мени и оним сиромасима, који носимо г^робове своје у души сачуване. И код мене иокушаше као и код још некојих, да прорачунавају тугу нашу према броју свијећа и према љепоти цвијећа. Али се нреварише. У нас нема ни једнога ни другога. Од некојих нас гробова дијеле долине и горе. Од ниједних пак не дијели нас вријеме. У нашим душама гори увијек спомен-свијеће — невиђене, али тим сјајпнјега иламена. Гробови су наши окићени цвијећем успомена, а расвијетљени свјећама, што горе у нашим очима а свршавају вијек свој као сузе. Од тих се суза многе и не виде, јер падају на нашу душу попут олова. јУ1еренс, А многи од нас неразуконсул у холаидији . мљвних сиротана оплакујемо по неколико гробова у души. То боли -— боли више од удараца. Па ипак. Ми можемо још да подносимо, па са презирним смијешком на блиједим од боли уснама пролазимо крај те руље свијета, којој захвалност не вриједи више, него ли за новац купљени вијенац — а често ни толико ! Са презиром пролазимо крај свега тога свијета, кому је у души