Нова искра

Вгој 24.

причу о таком свршетку љезина живота, који му је раздирао срде и није му давао мира. Ах ! да, сад је иМао доказ.,., због њега је Лујза дошла својој сестри, због њега би ту иретрпела хиљаду смрти, у нади да ће га једном видети; али је ли то било могућно? зар није било између њих све свршено, све раскинуто одавно и за увек ? Узалуд је он тражио, савест му није пребацивала пи за што. Премишљајући тако и гледајући преда се, би наједанпут изненађен како се предео променио за неколико часова. Кад је ишао с Вељоном, ту се пружала непрегледна јужњачка равница, која се сијала и треперила под жарким сунчевим зрадима, сва зајарена од страшне жеге; сада под овим истим небом, само стуштеним и као спуштеним, репица у жутим лејама, зелена поља са цвеклом, ружичасте пруге детелине, све се некако чудновато сијало. Цео видик изгледао је осветљен оздо, као какав крај на северу, али летњем северу, пред буру, узрујаном. загушљивом, кад се ншпта не креће, ниједно птичје псро. ниједан овсени клас. На једанпут далеко, врло далеко. на крај једнога поља које су косачи журили да покосе пре олује, блесну коса под зраком белога сунца којије долазио иза њега, оздо, с муком пробивши се кроз два густа облака, баш изнад гробља, чији се бели зид оцртавао на хоризонту. Казавши последње збогом оној која јо ту спавала он пође, а онај изгубљени зрак сунца на заходу као што је додирнуо челик удаљене косе, потражио је и изазвао у далеком памћењу, пре девет или десет година, слично шћу температуре а и његовом душевном изнсмоглошћу овог чудноватога дана, успомену на први сусрет с Федором, једпог летњег дана после подне. То је било ује дном отменом друштву, на једној дагЛеп-раНу у енглеском пос.ланству. Тек је била рецитовала Светковипу код Терезе оним својим дирљивим, мало потмулим гласом, оним деликатним заносом целога свога бића.... „Изведите ме на поље, умирем .. .рече она ди Вреу не гледајући га, и прошавпш кроз низ раскошних салона у боргеској палати где се у сјају великих огледала преливала дражесна слика лепе Паулине, нађоше се на крај врта баш уза саму решетку, која је с густим застором од раскошног бршл.ана одвајала врт од вазда чаробних јелисејских поља. Јака грмљавина опомену га где је. Топал ветар који је мирисао на сумпор дизао је по путу ковитлаце прапшне док је с. краја недогледне равни јурио севајући жут облатс, рашчунан и на крајевима искидан у сиве тшшне млазове. Два бела голуба, једине птице у целом пространству, престрављени и раширених крила трудили су се да побегну пред буром. Готово одмах за тим пут се пред његовим ногама стаде осипати крупним капљицама, испрва ретким, потом све чешћим и убрзанијим ; најзад наста провала облака и све је до Живизиа, до у ноћ, гацао под потоком пламена и воде, клизајући се и глибајући по локвама, не видећи ништа, не осећајући ништа, мислећи само о свом животу са великом глумицом и о оном што су они звали својом љубављу. Ах, ова општа жена коју су глумци тикали, којој је најнезнатнији штатист, најпрљавији старешина клаке пришивао којекакве прљавштине, ова жена о којој су л>уди, долазећи после представс по своје љубазнице, имали

право да кажу : „Лујза је вечерас била бедна." „Где је Госпођа?" У соби с директором или у својој гардероби слуша улогу коју јој чита какав тада чувен писац. Како је беснео и црвенео пред овим вратима; колико ли је мучних часова провео на дивану код уласка, у Малом плавом салону где би је чекао док је била на позорници. Из суседних гардероба нико није знао да је он ту. Онда су сви глумци, и мушки и женски чланови, облачећи се при'отвореним вратима, додајући једно другим црвену или белу маст, говорили слободно без женирања, као да су сами. Дуж целог ходника разлегало се неслано грохотно смејање, чуо се тамнички арго као што торочу служавке с војницима. А Ј1ујза је све то слушала, па је свакако и одговарала кад је била сама, јер је то био њезин свет, њезин живот. Срце би љубавниково плануло од гнушања при овој помисли. Каткада би, ватрогасцима и мапшнистима на подсмех, силазио на позорницу, вукао се иза кулиса, блед и згрчен као писац какве драме на првој представи њеној, јер му је љубазница на позорници увек проузроковала исте болове. Оп је осећао да је овде на сметњи, да је смешан. Али куд би? Играла је свако вече имала је пробе цео дан у позоришту ; а да је остави у овом блату саму, да је пусти на вољу, ах, он би полудео. А и она је желела да је он увек поред ње; старија од њега, она јс била само у толико љубоморнија, па као они голубови што су мало час пролетели пред самом буром, тако су се и они дуго волели за време грмљавине и вихара. То је још било најлепше у њину животу. Јест, ове ужасне сцене кад је љутина долазила до беснила, до боја, то је за њега више вредило него оно пренемагање последљих година, оно кобно заглибивање у каботенско блато, кад су га глумци звали „мој мали Франсоа" а контролори „Господин Маркиз" и кад су га сви сматрали зећ мужем Федориним, великим купцем карата и удеоничарем у позоришту. Томе је он ишао, клизио лагано, без страсти, без радости, слепом и кукавичком снагом навике, њеног смртног уљушкавања, када најзад једнога дана у салону своје матере виде ону с којом ће уЖивати најлепше дражи брачног живота, своју божанствену малу IIIато Фреје.... IV. Изишавши из воза да пешке пређе, јер га нису чекали, два три километра што су га раздвајали од куће, ди Брео се нађе на мрачном путу и нод нсбом' без облака на ком се гасио дан, док су кад и кад бледе муње, раздирући ћутљив хоризонат, показивале да је крај олуји. Да би што пре стигао, ударио је мртвим путем који је био сав каљав и зарастао у дивљу и још мокру траву. Затим пресече пут скренувши преко изораних и изривених поља по којима олуја беше нагомилала гомиле влажне и клизаве алге. Наједанпут, накрај једне њиве скоро пожете и пуне воде по којој су његове чизме гацале и упадале као у какву бару, дизао се на сумрачном хоризонту велики фабрички димњак, и после неколико тренутака Франсоа ди Брео пипајући крај капије звонце, радосно га трже. Ах, како је сладак мирис лимуна пос.те кише, па ово светло и чисто, изнова песком посуто двориште, пред старом, осветљеном, зградом у стилу Луја XV. После