Нова искра

Страна 896. Н 0 В А Ф Е Д О Р А од АЛФОНЗА ДОДЕА III. М(СВРШЕТАК) ад је изишао, пред дрквом није било никога. Стајала су само још запрегнута кола, готова за полазак, из којих је изнемогло кљусе иокушавало да дохвати ониже гране с дрвећа. Над мирним крајем лагано изумираху последљи звуци звона. Овда онда иа то одговараше потмула грмљавина. Без сумње боље би било да је ди Брео чекао док прође олуја која тек што није настала како се дало познати по страшној оморини, по непомичностп и немом очекивању целе природе. Али љему је изгледало немогућно да остане ма и који тренутак још у овом ужасном Висуу, да можда чује још какву нову љагу. Он удари путем право пред њим и за час се нађе у пол.има, чудеКи се што не види ону огромну раван којом га је довео Вељон. На место тога удубљени путеви, јаруге засађене дрвећем .... Иза њега чула се шкрипа осовина и старих точкова: то су била последња кола санрошлог сабора. Он застаде да упита за пут у Живизи. — Баш је иза ваших леђа, рече му стари каботен испод арњева својих тешких кола. Био је то онај исти који је мало час, крај келнераја давао свом колеги тако смишљене савете о употреби еполета. Велика, риђа девојка, промукла гласа, правилних и сурових црта, у сукњи и рекли, ногу босих и прашљивих као да су посуте врућим пепелом, седела је крај њега и наже се да види с ким то говори њен отац или њен муж, можда и обоје: — Ако Господин жели може с нама, рече она за._ новедничким гласом док су радознала лица провиривала кроз прозорчиће на колима, ми ћемо скренути за Меснил, а њега ћемо оставити на његову путу .... То ће бити боље и краће него свако објашњење нарочито пред овом олујом. Наједанпут грмљавина поста силнија тако да се земља затресе као кожа на добошу те то примора ди Бреа да прими понуду ових сиротих људи који су били горди што могу да заклоне једног Парижанина који је дошао, како су мислили, на пратњу глумици. Он се као зачуди: — Глумица ? — И још каква славна, рече с поносом стари, који је био шаптач у Перпињанској касини .... Лујза Федора, чланица Француске Комедије. Она је умрла овде код једног бележника. Пролазили супоред високих, дрвених, обојених врата, широм отворених, пред којима су била два велика тиса чије су се гране вукле по земљи. — Ево нас управо код гробља, промрмља каботен. Сад ће баш да је спусте у породичну гробпицу .... нагните се, видите. И држаљем свога бича показивао је како се на крај дугачке алеје са зеленим шимширом и белим камељем гомила црног одела и непокривених глава клања пред маленом капелом од лажног мозаика и с обојеним прозо-

ИСКРА Врој 24.

рима. Па док се његов коњ пео лагано уз брежуљак дуж малтерисана зида, он додаде: — То је најлепши гроб у овом крају, одавде до Корбеља нема богатијега. Велика девојка грубо га прекиде својим истрошеним, рапавим гласом: — Ипак ја не бпх волела да су ме ту сахранили место моје другарице. Ко ће овде да јој дође, ко ће икад помислити да је она овде, ко ће је поздравиги пролазећи мимо, ко ће јој донети киту цвећа, оно цвеће за два суа које би у Паризу, са својим имеиом урезаним у камен, увек имала ?... А да и не рачупам пгго ће у Висуу под ватреним обрвама гитаниним засјаше две жеравицо — једнога дана имати у друштву своју сестру, а то је ђаволски гадна жена. — Доиста ? запита ди Брео тоном тобож индифорентним, зар одиста држите да је тако неваљала? А старац ће на то стиснутих усана; — Свега сам је једном видео, али то је доста. Помислите, Господине, да ове године .... Кола су се и даље тешко пела поред зида од гробља, из кога се чуо безбојан, службен, глас који је некако нескладпо одјекивао у немој пољској тигаини. Ди Брео је био сувише далеко да би чуо красан панегирик што га је овај глас без сумње говорио, ове фразе што их је он навијао на каквом старом, ејајном мотовилу; али га је овај погребни глас опомињао на Деваренове деклама.ције, с његовим стаклетом апсинта у руци, и она наивна поверљива саопштења која му је овај шаптао на ухо почеше да му стежу срце доказујући му колико је било истинито све оно што је причао пијаница. — ... Ове смо године, на овдашљем сабору, давали Али Бабу и Геиовеву од Врабаита у корист Г-ђе Диего коју сад гледате. У недељу после подпо ишли смо обоје, као пгго јо обичај, да понудпмо познатијим личностима у вароши програме и карто за представу. Код бележника затекосмо Госпође на тераси, накрај врта, и од прве речи познао сам да је све узалуд, да нема ннкакве наде. Тада из велике фотел.е болесничине — после три дана она је умрла — диже се њена мала глава, не већа од песнице, сасвим упала, и јако промењена откако сам је видео у Перпињану, ирече: „Узми, Жарија узми...." Само то, али тако добрим и умиљатим гласом да се мала и ја нисмо могли уздржати од суза.... Ах! та Федора, како да не плачу гледаоци кад чују такав глас .... Али бележникову жену није то дирало. Она се окрете као да ју је мушица печила па ће јој пребацити: „Шта, да ти немаш и сувише својих пара." И у исто време, својим нам је сунцобраном показивала: „Врата су онамо.... хајд...." — Ах, како би и она, веселница, радо пошла с нама, упаде риђокоса с прашљивим ногама и поабаним хаљинама .... Попеше се на брдо, и кола пођоше уским путем преко поља где је једва било места за точкове, и после неколико минута трускања зауставише се на раскршћу више путева од којих је онај најшири и најправији ишао у Живизи. — Продужите ли овим кораком, стићи ћете пре олује.... добаци стари бохемац ди Бреу који је хитао, готово трчао, само да једном буде сам и да не слуша више