Нова искра

БРОЈ 3,

#|н- Београд 16. марта 1900. год. -ни#г

ГОДИНА II.

ПИСМА СА СЕЈГА ДРУГО писмо З.Јоаги ЈТријаШељу,

^ерасположен сам. Имао сам ту неки дан један губитак: изгубио сам једног важног пријатеља. То је био мој стари слуга, Нигсола. Еј, да ли знаш какав је то човек био! Не могу срцу одолети, морам ти ово писмо о љему писати ! И кад бих хтео о чему другом не бих могао, толико ја жалим тога човека ! Није то био човек ни одрастан, ни наочит; није имао пи Бог зна каквих особина што би свраћале чију пажњу —• ништа од свега тога: није красило покојног Николу ; на против, баш је био ружан, сакат, напрасит, заједало. Па опет, имаоје он једну врлину којаје наткриљавала и покривала све те мане: волео је кућу коју служи, и то је волео као што ју је волео и домаћин; некако је умео да се срасте с кућом, и она му је била драга као да су га за н>у везивале најслађе детинске успомене. И та се врлина толико испољавала и истицала, да је све падало пред њом; изгледало је да су оне мане из ње произлазиле, и, разуме се, онде се на њих није ни обзирало. На пример: сусед Марво је нехат.ан човек. Ништа му није у реду, па ни ограда на њивама. А у селу је овакав ред : кад смо суседи у њивама, онда је половина ограде моја а половина суседова, и сваки води рачуна о својој огради да не би посрнула те да стока штету чини. Сад, код Марка као код Марка : ограда посрнула, његова стока ушла у наш усев. Никола, као добар сусед, истера стоку из усева, потињи мало стругу, и одмах оде Марку,, јави му и замоли га да или ограду притврди, или стоку уклони. Марко, разуме се, обећа, али не уради ни једно ни друго, него стока још истог дана провали на другом месту и уђе у усев. Никола онда зајми стоку и потера у обор општински. Марко га прссретне у путу, почне

Јакоб јДрбес, -чепиш књпжевник.

отимати и ту се иобију. *Никола, као нејачи, дође кући разбијене главе. Али га то ништа не буни, јер, док му засипају рану стученим, живим угљеном, дотле он спира крв и прети Марку да ће му опет стоку у обор отерати. И заиста, сутрадан то и учини. Кад га неки упиташе хоће ли тужити Марка што му је главу разбио, он рече: — Ја отерах његове коње у обор, па сад нека тужи он! Мисли, ваљда, има негде умегаено па обешено ! Нема, брате, нигде ! Да има и ја бих ишао ! А о разбијеној глави не рече ни речи, као да то мора бити кад се чува имање ! Одавно је код нас у служби. Има више од тридесет година како је дошао у наше село. Био је некад неки занатлија, радио је терзилук; али кад га издадоше очи, он се остави заната, па поче служитп код сеоских дућанџија као дућански момак. Тако је дошао и у натие село. Не знам шта је било, тек његов газда пострада, дућан се затвори, а он се приби уз нас и ту оста. Ја сам био дете, и с њим сам заједно изгонио марву на пашу. Он, још крепак, окретан, и ако сакат, веома ми је имноновао и својим знањем и опако свачим. Прошао доста света па ми стане причати, а ја седнем па гутам његове приповетке. Не кријем да сам од њега добио прве географске појмове, јер оно што бејах у школи научио да: „кад станемо пред добро намештеном мапом, онда нам је с десне стране исток, са леве запад, више главе север а с ниже ногу југ" — није била никаква наука него папагајско брбљање. Чак доцније сам сазнао шта је то, али у онај мах то нисам разумевао. Он је мени све лепо објаснио. Од њега сам ја научио и шта је запад, и шта је север и шта је југ. Научио ме је који ветар какво време доноси. Причео ми је о великим планинама и рекама, о Турцима и Чивутима, о џамијама и аврама и како се Турци и Чивути Богу моле. Свашта је он знао : на свако моје питање давао је одговор не запињући, не премишљајући. За мене он беше велики човек и ја сам веровао да он после мога оца — који је попа — понајвише зна. Од њега сам научио и пушити. Ту никако није умео бити строг, јер је и сам волсо дуван.