Нова искра

БРОЈ 4. #114- Београд 16. априла 1900. год. -ни|г ГОДИНА II.

\ЦЦ

(ПИСМО ИЗ НИША) Јелена Јоб. Шимишријебића ЈУ1ида моја Ј(,

<Љ> и ме молиш да ти опет дођем са својим мухабетлиписмом из славнога града Ниша ; па зашто ти не бих зкељу испунила? Тежи је хатар но сила, с тога ћу ти се јављати каткад из града овога; из града, коме често узвикују турске каде: „Цанум Ниш, јаврум Ниш ! 0$ Ниш, срма ђумиш*)!" Али гпта ћу ? Чиме ћу почети, кажи ? Да ли опет коју о харемима? Не. А, што велиш, — што је много, много ? Па да о чем бих, кад ничега „тазе" пе знам? Али, наћи ће се. Баш ћу ти, ево, писати нешто о јучерашњем пазарном дану, о једној међудневичкој суботи, што нађе себи места у души мојој крај осталих успомена из овога града, који каде називају чистим сребром. Међудневице су: дан суботни. Пођох с девојком од куће још у осам, да купим на пијаци, како веле Нишлике, једно друго, па и штогод за зиму, јер „зима иде као оштра сабља." Дан је леп ; сунчеви су зраци топли као усред лета; Нишава промиче брзо, а површина јој је глатка као огледало (мало „по књишки"), јер нема таласића, којих је вазда кад бесни кошава, што ти каткад не да ока отворити, нити те пустити да пређеш иреко Нишаве на ону страну, или отуда у моју Београд - махалу ; гугутке гугучу, као у прве нролетње дане, а ја, идући, бројих по колико пута узастопце гукне једна, па кад избројих више

ЈТлфред Јенсен шввдоки књнжевник

*) Душо Нишу, итиче Нишу ! 0, Нишу, чисто сребро !

од седам, обрадовах се, јер сам од ханума чула да је ово на лепо време. Дођох па мост; видех да је у вароши пупо, и с муком се узех гурати кроз гомиле сеоскога света; запушавајући уши од шкрипе воловских кола и рике једнога магарца, с ћумуром, што отвори уста баш кад ступи на мост, као да се раздрага шумом Нишавиним, или му дође воља да поздрави град у који носи стоку (робу) не само за многе кухине, но и за одаје, стоку којом се неће пунити само земљани мангали, но и они големи од бакра, с ручицама у облику полумесеца и звезде .. . Прођох мост, па пођох крајем, све крајем, јер се бојим волова, презам се од најмањега шума, па ме зазор да когод не спази. Минух с муком, осврћући се сваки час, мимо воденицу, ону проклету воденицу што припоможе бесној Нишави да изиђе из свога корита, месеца маја, и да нас онолико уплаши и оштети. На њену су лицу иеколики дућанци, пиљарнице, камо је воћа увек мпого, у ово доба године највише. Поред гуња, крушака, јабука, шљива, бресака, грожђа, мушмула, оскоруша, итд.,* има и лубеница. Ама и њихово време би и прође, као и време Белога Мемета, кога ће поменути Нишлија где је много сеоскога света, па макар шта било. Кад дођох до дућаиа с меком робом, тамо до грађанске касине, чух једнога чапкуна чирака (шегрта)... Али што га називам чапкуном, када ми једном баш његов газда рече: — Ђе да вика муштерије, нема чаре; ако ги не вика, ће си изруча ћутек, как'в неје изручаја ни татковога му татка татко. Дакле чух од тога чирачета ово : — Елате и ви, стринке и невесте ! У нас је стока јако добра. Ја какву си је цвећку пазарила оваја, — и показа руком на једну сељанку, што ношаше у руци цвет од бела и црвена тула, са зеленим од хартије изрезаним листићима, који вреди, брат брату, — десет пара ; но не"